|
У друтом случају, есхатологија је повезана с једним историјским процесом који обухвата човечанство или чак цео створени свет ([[јудаизам]] и [[хришћанство]]). Основне теме у јеврејској и хришћанској есхатологији су смрт, васкрсење, страшни суд, рај и пакао, итд. Есхатологија је теолошки концепт и треба је разликовати од прогнозирања будућности заснованог на законима научне узрочности. Таквим прогнозама се бави [[футурологија]].
== Види још ==
== Православно схватање есхатологије ==
*[[Хришћанска есхатологија]]
(гр. εσχατον, последњи, коначни): учење о последњим стварностима Спасења, о васпостављању Царства Божијег или вечнога живота као крајњег стања искупитељског Христовог дела, стања које ће се збити на свршетку историје, када ће Он доћи у пуној слави да суди живима и мртвима (Еф. 1,20-23; 1. Сол. 5,1-11). Есхатологију не треба мешати са "свршетком света" нити је пак треба ограничити на описивање догађаја који прате Други Христов долазак (в. ПАРУСИЛ): васкрсење мртвих, суд, рај и пакао. Појмом есхатологија обухвата се нови поредак егзистенције, стање крајњег преображења, с оне стране историје, стање које је предмет молитве и хришћанске наде: "Да дође Царство Твоје" (Мт. 6, 10), али које је већ и сада овде присутно и које се сукобљава са садашњом реалном историјом: "Царство Божијеје унутра у вама" (Лк. 17,21).
Премда долази на "крају" историје, есхатолошко Царство није резултат историјског процеса. Свет почиње поново имајући за циљ не крај, него вечност. Од Оваплоћења Сина, свет је место манифестовања Царства Божијега и преображења човека. А од Педесетнице, Дух уводи и одржава Царство у историји, мењајући линеарну, хронолошку историчност, у есхатолошку вечну садашњост. У том смислу историја није само прошлост, αναμνησις (сећање), него стварни предопит и предокус вечности. Или, боље рећи, историја и есхатологија формирају јединствену стварност у икономији Спасења која се не меша са овим временом. У евхаристијској молитви Други Христов долазак призива се као део историје Спасења:
"Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка". Као литургијско сабрање сама Црква јесте народ Божији у стању ходочашћа, у кретању према Царству Божијем: "Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ћедоћи: (Јевр. 13, 14).
Апостол Павле (1. Кор. 15,53-58; 2. Кор. 5, 15-17) прави поређење садашњег облика творевине и човека и њиховог есхатолошког облика. По Откривењу (гл. 5 и 6), тај преображени свет јесте исход Јагњетове победе. Иначе, "нови" јесте име Христа Цара. "Својом победом (νικος), смрт је побеђена, Исус Христос поставши Господ (κυριος) наш". Разрушењем Сатане и противничких сила Богу, Син човечији стварно је потврдио да је дошао да "разори дела ђавола" (1. Јн. 3,8), којег ће на крају убити јављањем доласка Свога (2. Сол. 2,8). Ишчезавање зла из историје, престанак страдања Цркве на земљи, све су то апокалиптички знаци који претходе Другом Христовом доласку. Есхатолошка обећања, тј. устаљење Христовога Царства - Који седи с десне стране Оца на престолу божанске власти (Мт. 25,31) и Који се пројављује у пуноћи Своје славе, ради вођења света према његовом вечном одредишту (Јевр. 12,2) - јесу у контрадикцији са претњама и предсказањима које проносе апокалиптичке секте. Истина, током историје правили су се разни прорачуни у вези са Другим доласком. (По Иринеју и Иполиту, историја света трајаће 6000 година и завршиће се седмим миленијумом под Христовим Царством - Пс. 89,4; Јевр. 4,4). Иако је примила Откривење у библијски канон, Црква је ипак одбацила његово тумачење као основ за хронолошке прорачуне о есхатолошком веку. Παρουσια ће бити велико изненађење, јер "о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели на небесима, до Отац мој сам" (Мт. 24,36). Хришћани живе чврстом и непоколебивом надом у будуће спасење (1. Петр. 1,3-4). Сви они који остану верни Христу надају се да ће учествовати у обећањима Царства, као цареви и свештеници (Откр. 5,10). Есхатолошка нада претпоставља јако и добровољно тражење обећаних добара (Мт. 6,33), активно искупљење историјског времена (Мт. 24, 45), а не "страшно очекивање суда" (Јевр. 10,27).
[[Категорија:Филозофска терминологија]]
|
