Василије II Бугароубица — разлика између измена

Родитељи Василија II били су цар [[Роман II]] и његова супруга [[Теофано (10. век)|Теофано]]. Користећи се преседаном цара [[Константин VII Порфирогенит|Константина Порфирогенета]], Василије је био крунисан 960. године у другој години живота као млађи цар Византије. Када му отац неочекивано умире [[15. март]]а [[963]]. године у својој 26 години живота, његова мајка преузима управљање државом у својству регента <ref>[httphttps://web.archive.org/20031229213218/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/leo2.html Лав Ђакон (Диаконос), Историјска књига бр. 10 преведена с грчког на енглески језик]</ref>. Ту политичку ситуацију нису прихватали ни народ ни [[Црква]], а нити војска што резултира побуном популарног генерала [[Нићифор II Фока|Нићифора]], који народном вољом бива проглашен за цара [[2. јул]]а 963. године. Осим што је деградиран са свог положаја номиналног државног вође, мали Василије у новом цару добија и очуха, пошто је његова мати била присиљена да се уда за новог цара ([[16. август]]а 963. године).

Без обзира на смрт оца и стицање очуха, живот Василија II и брата му [[Константин VIII|Константина VIII]] био је без значајних политичких промена, зато што нови цар није имао деце па су царевићи били сигурни. Док је њихов живот пролазио мирно, Теофано се није могла помирити са животом с новим супругом, који по описима савременика није био неки лепотан. Своју утеху она је нашла у царевом нећаку и потенцијалном престолонаследнику [[Јован I Цимискије|Јовану]] с којим ће склопити заверу да се Нићифор уклони, што се и остварује [[969]]. године када је Нићифор убијен у [[atentat|атентату]]<ref>[httphttps://web.archive.org/20031027064319/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/leo3.html Јован I организује заверу за убиство цара Нићифора] (превод с грчког на енглески)</ref>. Очекивано ново венчање и крунисања падају у воду када патријарх одбија да крунише Теофану зато што "царев убица не може постати цар", па је она послана у манастир, тако да су млади царевићи сада изгубили и мајку. Како ни нови цар није имао деце, они су ипак остали једини наследници царства. Једина стварна претња на крају постаје њихова мајка која, током пресељења из једног манастира у други, добија допуштење да посети своју децу и бившег љубавника а тадашњег новог цара Јована. Она тада, у нападу беса због свега изгубљеног, међу осталим оптужбама против свих присутних виче како Василијев отац није [[Роман II]] него неки њен анонимни љубавник. Но, овим оптужбама огорчене жене на крају није нико веровао. Након тога мирни дворски живот наставио се природним током све до јануара [[976]]. године када је цар Јован I изненада преминуо -- од последица тифуса или тровања које је организовао патријарх (у зависности о томе који се историјски извори гледају).

Дебакл из 986. године и заузетост догађајима у Азији резултује ширењем Бугарске државе која 997. године контролира територије данашње [[Македонија|Македоније]], [[Бугарска|Бугарске]], [[Албанија|Албаније]], [[Србија|Србије]], [[Црна Гора|Црне Горе]], источне половине [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и најсевернијег дела [[Грчка|Грчке]]. Те, за овај рат критичне, 997. године Нићифор Уран је остварио неочекивану победу над Самуилом код реке Сперхије. Након тога војна срећа потпуно се окренула, тако да је ускоро [[Бугарска]] "ослобођена"<ref>[httphttps://web.archive.org/20020614180150/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/scyl2.html Јован Скилица: Василије и Константин - о освајању Преслава у Бугарској] (пријевод с грчког на енглески)</ref>, а [[Драч]] је прешао у византијске руке. У таквој ситуацији долази до склапања десетогодишњег примирја између зараћених снага.

Почетак нових ратних операција догодиће се тек 1014. године, када у [[битка на Беласици|бици код Беласице]] Василије II је потпуно победио бугарску војску. Потом је наредио да се ослепи 15.000 заробљеника, након чега их ослобађа како би ишли кући <ref>[httphttps://web.archive.org/20010713050653/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/scyl1.html Јован Скилица: Василије и Константин - Битка код Беласице] (превод с грчког на енглески)</ref>. Након што је угледао ту слепу војску, цар [[Самуило (цар)|Самуило]] је доживео [[срчани удар|инфаркт]] и умро. Истовремено са овом изгубљеном битком бугарска војска је у другом окршају потукла византијску војску коју је водио [[солун]]ски војсковођа, што је онемогућило наставак велике византијске офанзиве која ће завршити анексијом целог [[Балканско полуострво|Балкана]] 1018. године. Хрватски краљ [[Крешимир III]] је тада био присиљен признати цара Василија II за свог врховног господара.

{{Цитат3|Нико није видео да моје копље мирно лежи од времена када ме цар небески прозвао великим царем аутократом Земље, током целог свог живота штитио сам децу Новога Рима марширајући храбро према западу и до граница истока. Персијанци и Скити сведоци су тога, заједно с Абасгосима, Исмаелићанима, Арапима, Иберијцима. И сада, добри човече, гледајући овај гроб, награди га молитвом као наградом за моје војне кампање.<ref>[httphttps://web.archive.org/20040302022328/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/epitaph.html Епитаф Василија II]</ref>}}