Руско-аустријско-турски рат (1735—1739) — разлика између измена

Патријарх се из Ниша упутио у Београд. После смрти архиепископа [[Вићентије Јовановић|Вићентија Јовановића]] [[београдско-карловачка митрополија]] беше остала празна. Било је природно да њу заузме српски патријарх било привремено било стално, ако морадне остати на аустријској страни. Епископат српски у Угарској примио га је братски. Средином децембра 1737. отишао је Арсеније IV у [[Беч]], да тамо уреди своју ствар. У Бечу су га дочекали с пажњом и признали су му духовну власт, али само привремено. Од избеглица, који беху дошли с патриархом, образован је начелно један пук од 2.000 људи, али који није био остварен. У марту 1739. именован је био патријархов зет, кнез [[Атанасије Рашковић]], за пуковника српске народне милиције. Дотадашњи вођа српских одреда, Станиша Марковић Млатишума, који је активан од времена борбе принца Еугена 1717. год. и који је у Србији, под аустријском управом, био оберкапетан у Крагујевцу и истакао се у овом последњем рату, био је пао у немилост. Српски ратници, видећи рђаво аустријско маневрисање, неуредно плаћени и слабо збринути, напуштали су аустријске редове и то се приписивало у грех капетану Станиши, иако је овај чинио све што је могао да обезбеди успех аустријској војсци. Али њој није било спаса. Корупција лифераната и административних чиновника, слабо вођство с једне стране, а жива активност Турака с друге стране решили су рат на штету Аустријанаца и пре одлучног пораза. Страдања Срба била су и овом приликом знатна, иако су се доста рано тргли од опасније сарадње с Аустријанцима. Нарочито су 1737. год. страдали Васојевићи, док су Кучи, помагани од Климената и Братоножића, прошли боље.

 

 

== Сеоба Срба ==