Уздин — разлика између измена

706 бајтова додато ,  пре 2 године
м
== Историја ==
 
Између 1660. и 1719. на локацији данашњег места Уздина, налазила су се два блиско удаљена српска места: Велики и Мали Уздин.<ref>Срета Пецињачки: "Панчевачки дистрикт 1717-1773.", Нови Сад 1985.</ref> По аустријском попису из 1716. Велики Уздин је имао 30 кућа, а Мали Уздин само 10. Иако су становници ослобођени од Турака, због високих намета нове државе, сви су се раселили. Остале су иза њих две пустаре истих назива као и села, погодне за испашу стоке. Средином 18 века ово насеље се помиње као пустара Бечкеречког округа под именом Велики и Мали Уздин, биле у власништву ерарских поседа, и издаване у закуп. Годинама је Мали Уздин држала у аренди породица Јеминовић из Опова. Затим је 1742. део пустаре суседна општина Томашевац закупила предију "Мали Уздин" за 20 ф. Године 1767. ту пустару деле у закупу Уздинци и Томашевчани. Формирањем војне границе [[1767]]. године насељава се једна чета 12 пука немачко-банске граничне пуковније на пустари, где је сада село Падина. Деценију касније уследило је пресељење на пустару близу реке Тамиша. Царски ревизор Ерлер констатује 1774. године, да се насеље зове Падина или Уздин, у Тамишком округу, граничарског статуса са већинским румунским становницима. Мали Уздин је тада још увек пустара. Поновним насељавањем уздинских пустара од 1767. године највећи део становништва чине [[Румуни]]. Срби становници околних места противили су се том насељавању, јер су били колонизовани проблематични људи. Међу Уздинцима је заиста постојало неколико породица на лошем гласу , које су се бавиле криминалом (као занатом) тзв. "бекери". Бекери су починили много злочина у околини, имали су "дебели досије", и са њима су се власти тешко носиле.<ref>"Застава", Нови Сад, 16.09.1898.</ref> Неповерење између локалних Срба и Румуна је било на врхунцу у лето 1848. године. обележено бројним инцидентима.<ref>"Идворски протокол 1848-1849", Рукописна збирка Матице српске, Нови Сад.</ref> Због не пристајања Уздинаца Румуна да се прикључе српском покрету 1848. године, Срби под Дракулићем из перлеског војног логора напали су и опљачкали - покорили Уздин, 21. јула те године.<ref>"Der Ungarn", Pest 28.07.1848.</ref>. Уздинац Аћим Бура предао се 23. новембра 1848. године непријатељу код Томашевца - приступио Мађарима. Због тога је од стране Срба у томашевачком логору био пред војним судом осуђен за издају и стрељан. Приликом [[Аустријско-турски рат (1787—1791)|Аустро-турског рата]] [[1788]]. део ове јединице страда. За време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]] 1848-1849 г. становништво Уздина морала је привремено да избегне пред Мађарима. Након укидања банатске војне границе Уздин је ушао у састав ковачичког среза, Торонталске жупаније. Државна жупанијска власт је 1888. године у оквиру мађаризације дало општини нови назив - Uj Ozöra.
 
По државном попису православног клира из 1846. године у Уздину је живело 4980 становника. Све црквене матичне књиге се воде од 1779. године. Свештенство чине Јован Јовановић и Трифон Босика, а капелан је Петар Јовановић. Народну школу похађа тада 480 ученика. Мушкој деци предаје учитељ Јован Мургул, а женску учи Амброзије Теодоровић.
У попису 1910 г. ово банатско [[село]] је већ имало 1178 настањених [[кућа]], у којима је живело 5581 [[становништво|становника]]. У исто време изграђена је и [[Железничка пруга]] [[Зрењанин|Бечкерек]] – Панчево, што је битно убрзало привредни развој насеља. Становништво У квантитативном кретању становништва од 1869 до 1981 г. у Уздину се запажају значајне промене. Највећи број становника ово насеље је имало [[1890]]. 5935 [[становништво|становника]]. Од тада па до последње пописне године број становника је у постепеном и непрекидном опадању. Основни разлози сталног опадања су емиграциони процеси. Емиграције су биле развијене и пре Другог светског рата, а након ослобођења оне су се још више развиле.
 
Постанак новог насеља Уздина је у уској вези са постанком војне крајине, која је бранила Банат, имајући за границу [[Дунав]], од [[Тител]]а до Оршаве и Карансебеша, и која је била брана за даље надирање Турака. Аустријски маршал Франческо је 1724. године, поред Срба, колонизирао и [[Румуни|Румуне]], који су се бежећи испред Турског јарма, спуштали преко Трансилванских алпа у плодну Банатску равницу. Колонизовано румунско становништво прво је насељено на месту данашњег места (тада пустаре) Падине око 1767. Прелазак на данашњу локацију села Уздина, уследио је због неповољних услова за живот (недостатка воде) 1776.<ref>Срета Пецињачки: "Граничарска насеља Баната (1773-1810)", Нови Сад 1985.</ref>
 
Идући летњим путем према Падини на удаљености од 1кm. одмах испод узвишења Ђал налази се подигнут велики дрвени крст (висине 3m) Како нам је испричао данашњи Уздински свештеник Миклеа Теодор, на овом месту се одиграла велика битка за време Аустро-Турског рата, где је, у тој бици изгинуо велики број Уздинаца (1788. г.). Место на коме се налази данашњи Уздин, је њихова трећа локација, где се његово насељавање почело [[1801]]. године. После укидања војне границе (1872. године) Уздин долази под Мађарску административну власт, која траје све до завршетка И св. рата. Становиништво Војводине румунске националности углавном је било смештено у [[Банат]]у.