Симонида Палеолог Немањић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м →Брак |
мНема описа измене |
||
Ред 38:
== Уговарање удаје ==
Византијско царство из доба владавине Андроника II је било под сталним притиском многобројних непријатеља. Европским провинцијама царства, пре свега Македонији, стално је претио српски краљ [[Стефан Урош II Милутин]] који је још почетак своје владавине [[1282]]. обележио освајањем [[Скопље|Скопља]]. Након тога, ратоборни српски краљ је заузео читаву [[Вардарска Македонија|вардарску Македонију]], а његови ратници су наставили да упадају у византијске области
На крају, након што је Милутин успео да освоји [[Драч]] (1296),{{sfn|Благојевић|1989|p=109}} Андроник је наредне године [[1297]]. покушао да преокрене ратну срећу и против [[Срби|Срба]] је упутио славног војсковођу Михаила Главаса Тархониота, некадашњег победника над [[Бугари]]ма. Главас је пак претрпео пораз и по повратку у [[Истанбул|Константинопољ]] предложио је цару да покуша да склопи трајан мир са српским краљем путем династичког брака. Андроник је прихватио предлог и упутио је Милутину, великог [[логотет]]а, ученог дипломату [[Теодор Метохит|Теодора Метохита]], који је већ успешно уговорио брак између престолонаследника [[Михајло IX Палеолог|Михаила IX]] и Рите-Марије, ћерке [[Јермени|јерменског]] краља [[Киликија|Киликије]] [[Лав III (јерменски краљ)|Лава III]].
Преговори са српским двором били су дуги и неодлучни. Метохит је морао да долази пет пута на српски двор у Скопљу, последњи пут 1298. године,{{sfn|Николић|2013|p=98}} како би успешно окончао дипломатске игре и уговорио венчање. О путовањима у Србију Метохит је сачинио извештај ({{јез-гр|Πρεσβεντικος}}).{{sfn|Николић|2013|p=98}}▼
Преговори о миру са српским двором били су дуги и неодлучни.{{sfn|Николић|2013|p=98}} Трајали су до 1297. до 1299. Успостављање мира између Србије и Византије је одговарало Милутину, мада се његова властела противила, а за успостављање њихових добрих односи нису били заитересовани ни суседи: Бугарска и Епир.{{sfn|Благојевић|1989|p=109}}
▲
И сам Андроник II је у току преговора доживео неколико тешких преокрета. Цар је у почетку планирао да Милутину понуди брак са својом сестром Евдокијом, удовицом [[Трапезунтско царство|трапезунтског цара]] [[Јован II Велики Комнин|Јована II Великог Комнина]] ([[1280]]—[[1297]]). Нешто пре него што је прошло годину дана од мужевљеве смрти, она се са млађим сином вратила у Цариград (1298). Према византијским обичајима достојанство према умрлом супружнику се чува најмање годину дана. Позивајући се на то, Евдокија је одбила да се по други пут удаје{{sfn|Мичета|2017|p=140}} и вратила се у далеки Трапезунт. Међутим, ови разлози за одбијање нису убедили, ни увређеног Милутина, не само као краља већ и као мушкарца,{{sfn|Мичета|2017|p=17}} већ ни њеног брата Андроника.{{sfn|Мичета|2017|p=140}}
Линија 67 ⟶ 71:
== Удаја ==
И поред свега, Андроник и његова бројна свита су кренули у [[Солун]] где су стигли у време [[Ускрс]]а и где је прослављено венчање, које је обавио [[Охридска архиепископија|охридски]] архиепископ Макарије. Српски краљ и његови племићи су били угошћени у Солуну, где су обе стране размениле скупоцене дарове.
Византијски цар је Милутину званично препустио територије, које је краљ дотада освојио, као мираз за његову ћерку, мада је један део територије изгледа ипак био враћен.{{sfn|Благојевић|1989|p=109}} На тај У априлу [[1299]]. године Симонида је отпутовала у [[Србија|Србију]] са супругом.
Линија 77 ⟶ 83:
Расла и васпитавана на српском двору, који је по церемонијалу и начину живота све више личио на византијски.
О Симонидином брачном животу са Милутином је сачувано тек неколико спорадичних помена. По споразуму, којим је српско-византијска граница повучена линијом [[Охрид]]-[[Штип]]-[[Велес (град)|Велес]], при чему су поменути градови остали у рукама цара, мада је Милутин, неколиког година касније освојио и привремено држао Штип.{{sfn|Благојевић|1989|p=109}}
Симонида је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно стара да преузме све брачне обавезе. По средњовековним мерилима младе племкиње су постајале пунолетне обично у 12. години и тада су и удаване. По Пахимеровим речима, приликом првог сусрета Милутин је, супротно обичајима, сишао са коња и Симониду дочекао ''пре као господарицу, него као супругу''. Сам детаљ открива колико је Милутин, већ искусни политичар и ратник, придавао овом браку, првом, а показаће се и једином који је један српски владар успео да склопи са ћерком византијског цара, формално првог међу владарима хришћанске Васељене. Сам цар се по повратку у [[Истанбул|Цариград]] крајем [[1300]]. године, након подугачког боравка у Солуну, морао суочити са огорченим патријархом Јованом XII. Андроник, који се одлично разумео у реторику, теологију и филозофију, посетио је патријарха у манастиру и придобио га дирљивим говором. у коме је истакао да је неповољни брак склопљен из државних интереса: ''"Јер цар нема других родитеља осим закона и нема друге деце осим свих Ромеја."'' Правдајући се патријарху Васељенске патријаршије, Андроник је објашњавао како он није имао намеру да прави нагодбу са Милутином, нити је тиме желео да оствари себи неки добитак, али да је Милутин освојио и неповратно опустошио делове царства, те да се таквим браком осигурава и уређује оно што ратом и биткама није могло бити решено,{{sfn|Мичета|2017|p=149}} да би Византија добила мир, поднета је жртва ради општег добра.{{sfn|Мичета|2017|p=150}}
Линија 93 ⟶ 101:
Поред тога, Милутин је још пре [[1306]]. за престолонаследника прогласио свог прворођеног, али ванбрачног сина Стефана, будућег [[Стефан Урош III Дечански|Стефана Уроша III Дечанског]].{{sfn|Мичета|2017|p=238}} Од њега је 1309. најпре начионио младог краља, поверивши му [[Зета|Зету]] на управу.
Приближавањем Византији и орођавањем са династијом Палеолога настали су проблеми између Милутина и Милутиновог брата Драгутина, а браку се супоротстављала и њихова мајка Јелена.{{sfn|Мичета|2017|p=217}} Драгутин је намеравао да нападне брата због промене његове политике и окретању Византији.{{sfn|Мичета|2017|p=218}} Није познато чему се дугује овакав преокрет у политици краља Милутина, као ни тренутак, околности, ни разлог раздора са његовим старијим братом Драгутином, као и са сином Стефаном. Сукоби су највероватније покренути Милутиновом намером да искључи Драгутинове синове као претенденте на српски престо, {{sfn|Мичета|2017|p=219}} под утицајем Симиниде и њене мајке.{{sfn|Мичета|2017|p=241}} Међутим, Милутин је из грађанског рата ( [[1301]]—[[1312]]) са братом Драгутином, ''сремским краљем'', изашао као победник. Милутинов положај у одређивању наследника је постао још лакши након након ослепљавања сина Стефана (1314) у Скопљу и смрти брата Драгутина (1316), те затварања синовца Владислава.{{sfn|Ћирковић|Ферјанчић|1986|p=179}}
Милутин је изашао у сусрет Ирининим жељама да допусти посету Симонидиној браћи, како би се упознали са земљом у којој би требали да владају.{{sfn|Мичета|2017|p=239}} Најпре је у посету дошао млади Димитрије. Он је вероватно у пролеће [[1314]]. године посетио сестру на српском двору. Прави циљ ове посете није остао тајна за престолонаследника Стефана, који се уз подршку једног дела властеле побунио против оца. Стари Милутин пак био је далеко од беспомоћног па је Стефан потучен, заробљен и на крају ослепљен. Ослепљени Стефан и његова породица су послати у Цариград где су стављени под надзор цара Андроника. Што се Димитријеве посете Србији тиче, ''суровост и непријатност земље одбијали су га свом силином и спречавали да тамо остане и живи дуже време''. Након Димитрија и Теодор Монфератски је, вероватно крајем [[1316]]. посетио Милутина и Симониду, али се показало да ни он не може да се одржи у Србији дуже, те се вратио својој супрузи у Ломбардији. У ствари, међу српским племством и свештенством се већ утврдило схватање по коме је само [[Стефан Немања|Немањин]] потомак, потомак ''светородног корена'' династије, могао бити легитимни владар, тако да византијски принчеви највероватније и нису имали праве изгледе за српску круну. Питање наследника престола Милутин је решио у корист свог сина Константина који се уз краља и краљицу-маћеху спомиње у натпису на икони коју је српски краљ поклонио [[1319]]. катедрали [[свети Никола|св. Николе]] у [[Бари]]ју у јужној [[Италија|Италији]].
Линија 189 ⟶ 197:
* {{cite journal|ref=harv|last1=Лазаревић|first1=Драгана|title=Територија краља Драгутина|journal=Гласник|volume=25|year=1990|url=http://istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2025/Glasnik%2025%20Dragana%20Lazarevic.pdf|accessdate=19. 8. 2017|publisher=Историјски архив|location=Ваљево}}
* {{cite book|ref=harv|last1=Одак|first1=Марина|title=Иконографија и симболика представа на српском средњовековном новцу - докторска дисертација|date=2015|publisher=Филозофски факултет Универзитета у Београду|location=Београд|url=http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/4976/Disertacija604.pdf?sequence=1&isAllowed=y|accessdate=19. 8. 2017}}
*
* http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/wp-content/uploads/2013/01/Jelena-Anzujska-Aleksandar-Trbovic-lektorisano.pdf
| |||