Операција Опера — разлика између измена

[[7. јун]]а [[1981]], одред израелских [[Ф-16]]А авиона, уз пратњу [[Ф-15]]А авиона, је бомбардовало и тешко оштетило реактор Осирак.

 

Употреба нуклеарне енергије у Ираку има релативно дугу историју. Постреволуционарни Ирак је још шездесетих година почео да гради свој нуклеарни потенцијал, тачније [[1963]]. када је с радом почео нуклеарни реактор који су допремили [[Совјетски Савез|Совјети]] и који је служио сврси до [[1969]]. године. Ирак је почетком седамдесетих покушао да набави нуклеарни реактор од [[Италија|Италије]] која је одбила ирачки захтев, али је [[1975]]. добијен позитиван одговор од Француске која се показала спремном да Ираку прода нуклеарни реактор, првобитно намењен цивилној сврси, који је међутим могао да послужи и за тестирање нуклеарних материјала и производњу обогаћеног [[уранијум]]а. Французи су реактор назвали Осирак по комбинацији имена египатског бога [[Озирис]]а и речи Ирак, док је за Ирачане нуклеарни реактор носио ознаку Тармуз -{I}-. Градња реактора вредног 275 милиона [[амерички долар|долара]] почела је [[1977]]. године. Осим градње и пројектовања реактора, Француска је осигурала и техничку подршку, као и 12 -{kg}- уранијума-235. Осирак је имао снагу 40 -{MW}- и подигнут је у нуклеарном средишту ал Тувајта, јужно од главног града [[Багдад]]а. Реактор је користио високообогаћени уранијумом који је поред осталог био подобан за развој и производњу [[атомска бомба|атомског оружја]]. Иако је Ирак пред међународном јавношћу градњу нуклеарног реактора оправдао мирнодопским циљевима, као један од највећих извозника нафте мало је вероватно да је ирачко вођство дугорочно разматрало употребу нуклеарне енергије искључиво у цивилне сврхе. Међутим, Ирак је био врло кооперативан с међународном заједницом у погледу надзора над употребом нуклеарне енергије, па је од 1969. године и потписник [[Споразум о забрани трговине нуклеарним материјалима|Споразума о забрани трговине нуклеарним материјалом]], а почетком програма Осирак [[1976]]. допустио је надзор над програмом инспекторима [[Међународна агенција за нуклеарну енергију|Међународне агенције за нуклеарну енергију]] (ИАЕА). Последња инспекција ИАЕА је обављена у јануару [[1981]]. недуго уочи израелског ваздушног удара. За разлику од Ирака, израелски нуклеарни потенцијали нису били откривени за јавност, нити је Израел потписао Споразум о забрани трговине нуклеарним материјалима, а занимљиво је да је Француска за Израел саградила нуклеарни реактор идентичан Осираку.

 

Градња реактора Осирак у ал Тувајти дуго је била високорангирана тема израелске политике - прво се њоме бавила лабуристичка влада с мандатом од [[1974]]. до [[1977]], а потом и десни [[Ликуд]] који је саставио владу 1977. године. Лабуристи су се углавном ослањали на политичке методе у решењу проблема ирачког нуклеарног програма, пре свега дипломатским притиском на Француску да обустави технолошку помоћ Ираку. Но, доласком Ликуда на власт израелски однос према проблему реактора Осирак се мења. Нови израелски премијер [[Меначем Бегин]] закључио је да тако важно питање за националну сигурност не сме бити препуштено случају или вољи Француске па су израелске тајне службе већ 1979. извеле диверзију делова реактора у производњи на територији Француске. Након што ирачки нуклеарни програм тиме ипак није заустављен, једина преостала могућност била је уништавање реактора на ирачком тлу. Међутим, напад на ирачку територију повлачио је озбиљне међународно-правне и војне последице, укључујући и могућност ирачке одмазде на Израел, као и сигурну осуду напада у међународној заједници. Још једна чињеница доводила је у питање исплативост напада на ирачки нуклеарни реактор - мировни процес с [[Египат|Египтом]]. Наиме, постојала је могућност да акција угрози односе Израела с његовим најтежим арапским непријатељем Египтом, који су након потписивања [[Кемп Дејвидски споразум|Кемп Дејвидског споразума]] били у узлазној путањи. На тешкој дебати у израелској влади почетком јуна [[1981]], на којој се расправљало о питању Осирака, донесена је одлука да се изведе ваздушни напад на ирачки нуклеарни реактор. За Бегина, који је преживио [[Холокауст]], градња Осирака за [[јевреји|јеврејски]] народ била је једнака технолошки унапређеној верзији [[Хитлер]]овог коначног решења. Међутим, према неким проценама, осим стратешког императива који је налагао нужност напада на Осирак, Бегина је у доношењу одлуке о нападу и његовом датуму водио пуки политички прагматизам. Наиме, његов Ликуд је стајао лоше у предизборним проценама уочи предстојећих парламентарних избора, па се очекивало да уништење ирачког нуклеарног реактора сасвим сигурно ојача подршку израелских бирача Бегиновој странци. Израелска акција имала је и одређени временски притисак. Наиме, морала је бити изведена пре него што обогаћени уранијум стигне у производњу у Осирак, будући да би уништење реактора у којем се проиводи уранијум изазвало велику еколошку и људску катастрофу, и довело до несагледивих политичких последица за Израел.

 

 

== Напад ==