|
'''Филозофија историје''' је [[филозофија|филозофска]] студија људске [[историја|историје]] и покушаја њеног биљежења и интерпретације. Историја у већини модерних европских језика има два примарна значења. Прво се односи на временски ограничену прогресију историјских дешавања, дилатирану на скалу цјелокупног човјечанства. Друго се односи на историју као дисциплину или методолошко и систематско истраживање историјeисторије, путем које се стиче сазнање о прошлости човјечанства. Та два значења, такође имају своје посљедице у значењу филозофије историје, односно веома је битно која врста значења историје је узета као основа, или била предмет студије у филозофији.
Филозофија историје се, полазећи од првог значења, квалификује као супстантнивна (или спекулативна), чиме се поставља у оквире [[метафизика|метафизике]]. Полазећи од другог значења, квалификује се као критичка (или аналитичка), чиме се може поставити у оквире [[епистемологија|епистемологије]], односно теорије сазнања.
== Критичка и аналитичка филозофија историје ==
Критичка филозофија историје, или боље речено, епистемологија историјeисторије, има корјене с крајем [[19. век|19. вијека]], условљена и тада и касније парадигмама [[друштвене науке|друштвених наука]]. Они који се налазе у традицији [[позитивизам|позитивизма]], неопозитивизма и постпозитивизма, у складу са идејом јединства свих [[наука]] вјерују, да се сазнање о прошлости састоји од објашњења узрока и да су сва таква објашњења, на крају крајева, предмет студије у различитим наукама. По томе, објашњења историјских дешавања долазе од закона, који могу бити [[социологија|социолошке]], [[психологија|психолошке]], па чак идући у крајност, и [[биологија|биолошке]] и [[физика|физичке]] природе. Супротно таквој врсти [[редукционизам|редукционизма]], сљедбеници Канта тврде да, историја као и друге [[хуманизам|хуманистичке]] дисциплине (Geisteswissenschaften), слиједи своје властите законе, које није могуће редуковати, или ограничити. По њима, историја се бави догађајима и њиховим партикуларним развојем, који се не сматрају инстанцама општих закона и њен крајњи циљ је њихово схватање, прије него објашњење. Филозофи као Карл Г. Хемпел и [[Мортон Вајт]] су детаљно разрадили своју теорију каузалног објашњења историје, док Колингвуд и [[Вилијем Дреј]] описују схватање историјских кретања, као једну специфичну врсту учења на дешавањима из прошлости, или као једну врсту разоткривања њиховог смисла, прије него њихових узрока. Поређења историје са [[природне науке|природним наукама]], и дебата између редукциониста и антиредукциониста су имала као посљедицу постављање сљедећих питања:
*Може и треба ли уопште, историја бити објективна без вредновања, како се претпоставља треба да изгледа свака наука?
|
