'''Идалго''' ([[шпански језик|шп:]] ''hidalgo/fidalgo'') је припадник најнижег племства у [[Шпанија|Шпанији]] и [[Португал|Португалу]], који је био ослобођен плаћања пореза захваљујући свом сталежу, али није обавезно поседовао земљу.
Реч је у употреби од [[7. век|VII]] века и настала је од шпанског "„''hijo de algo''"“ (нечији син). У средњем веку изговор се променио од "„''hijodealgo''"“ у "„''hidalgo''"“.
Да би неко могао да буде проглашен "старим„старим идалгом"идалгом“ ([[шпански језик|шп:]] ''hidalgo solariego''), морао је да докаже да су му и деда и баба и са мајчине и са очеве стране имали титулу идалга. Само ови су били цењени и поштовани од свих. Остали, који су титулу добили за неку заслугу, били су омаловажавани и исмевани. Још једна битна карактеристика хидалга је да је презирао физички рад, јер му је тако његов осећај за част налагао. С обзиром на то и на чињеницу да се у каснијем периоду ова титула додељивала на неконтролисан начин (јер је сваки владар, да би избегао додељивање земље, награђивао заслужне додељивањем титуле), Шпанија [[17. век|XVII]] века била је пуна хидалга који су ишли поцепани и изгладнели, без пребијене паре, али последње што би им падало на памет је било да се лате неког посла. Ту ситуацију је оштро критиковао [[Кеведо]] у свом делу, [[пикарски роман|пикарском роману]] "„[[Лазариљо де Тормес]]"“.
Кад су [[Бурбони]] дошли на шпански престо, било је већ око пола милиона идалга који нису плаћали порез, што је ишло на велику штету држави. Ова титула је доживела велику реформу и до краја [[19. век|XIX]] века скоро да је потпуно нестала, заједно са друштвеним слојем који је представљала.
