Бошњачки језик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене SrpskiAnonimac (разговор) на последњу измену корисника Autobot |
м сређивање |
||
Ред 51:
{{Сређивање|разломити текст, референцирати}}
Из предтурског периода имамо записе католика, икавца из Босне, [[Прибислав Похвалић|Прибислава Похвалића]], који пише [[Ћирилица|ћирилицом]], а језик својих писама на више мјеста назива српским. (Медо Пуцић, Споменици српски ,II,pp.
Из турског периода имамо пјесме [[Мухамед Хеваија|Мухамеда Хевајие]], Босанца, који је писао арапским писмом али српским језиком, па тако своје пјесме и назива: "Илахије на српском језику" и "Позив на вјеру на српском језику".
[[Евлија Челебија]], турски путописац, помиње босански језик у својим путописима.
[[Ватрослав Јагић]], хрватски филолог и слависта у књизи "Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога", 1867. Загреб, на 142.стр. народни језик у Босни назива српским: "...да није могуће вјеровати да неби били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна прије Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским."
[[Матија Антун Рељковић]], који као и многи други Славонци воде поријекло из Босне у "Сатиру" пише за Славонце да су "сербски штили а сербски писали".
И други Србин католичке вјере, Славонац, [[Андрија Торкват Брлић]], чији су преци поријеклом из Херцеговине је исто имао став да у [[Босна|Босни]] треба прогласити за службени, [[српски језик]] (Власта Швогер, "Идеали, страсти и политика, живот и дјело Андрије Торквата Брлића,[[Хрватски институт за повијест]], 2012., фуснота 461.).
[[Антун Радић]] у листу "Дом" од 27.9.1901. број 18. у чланку "Хоћемо ли опет под Турчина?" пише о слози православаца и муслимана: "А сложили су се и погодили овако: ... Домаћи језик у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] нека се зове србски језик, и нека се пише грчким писмом Ћириловим (ћирилицом), а не латинским писмом по хрватском начину, како ми ово пишемо. Тако су се дговорили наши босански и херцеговачки [[Срби|Србљи]] с [[Бошњаци|"турцима"]], то су подписали и на то се заклели. И то ће они разгласити по свиету, нека се зна, што они хоће, па нека им [[Европа]] у тој ствари помогне, т.ј.: да се [[Босна и Херцеговина|Херцег-Босна]] одузме бечкому цесару, да се прогањају римски свећеници и остало."
Ред 86:
* Бошњаци верују да је име за језик у Босни споменуто код грчког реформатора српског правописа [[Константин Филозоф|Константина Филозофа]] (14. век) као босански, док је раније најраширенији назив био „славенски“ (''-{lingua sclauonica}-'' у латинским изворима). Каткад је споменуто име српски (-{sr'scie}-), но, на неколико повеља које су владарску [[Котроманићи|династију Котроманић]] писали увезени писари из освојених подручја из Србије, те хрватски (-{croatice}-, на латинском) у преписци с [[Рим]]ом. Но, до пада под Турке, међу ријетким споменима домаћега језика у Босни доминира општесловенско име - славенски.
* Бошњаци верују да се у раздобљу од 15. до 19. века се појављују (осим хрватског, српског, илирског, словенског, словинског и далматинског имена) називи „босански“ и „бошњачки“. Према мишљењу Бошњака изгледа да су Хрвати у Хрватској и Босни и Херцеговини често користили назив „босански“ да означе штокавско нарјечје или разговорни језик уопште (нпр. дубровачки аутори и фрањевачки писци у Босни). Појам је имао двоструку разликовну функцију: некад је босански значило штокавски (а не чакавски, који је неријетко зван далматинским), а у другим случајевима штокавски икавски (чиме се разликовао од „дубровачког језика“, или штокавско-јекавског, код Бартола Кашића). Међу Бошњацима, а и турским путописцима, користе се оба назива (босански и бошњачки) - уз напомену да је тешко у турском правити разлику једног од другог. Према мишљењу бошњачких лингвиста неспорно је да је у 19. стољећу забиљежено да је већински назив за језик у Босни бошњачки (нпр. по свједочанствима [[Матија Мажуранић|Матије Мажуранића]]"''„... у Босни се бошњачки еглендише“''), а појављује се и име босански (нпр. у црногорским муслиманским изворима).
▲* Бошњаци верују да се у раздобљу од 15. до 19. века се појављују (осим хрватског, српског, илирског, словенског, словинског и далматинског имена) називи „босански“ и „бошњачки“. Према мишљењу Бошњака изгледа да су Хрвати у Хрватској и Босни и Херцеговини често користили назив „босански“ да означе штокавско нарјечје или разговорни језик уопште (нпр. дубровачки аутори и фрањевачки писци у Босни). Појам је имао двоструку разликовну функцију: некад је босански значило штокавски (а не чакавски, који је неријетко зван далматинским), а у другим случајевима штокавски икавски (чиме се разликовао од „дубровачког језика“, или штокавско-јекавског, код Бартола Кашића). Међу Бошњацима, а и турским путописцима, користе се оба назива (босански и бошњачки) - уз напомену да је тешко у турском правити разлику једног од другог. Према мишљењу бошњачких лингвиста неспорно је да је у 19. стољећу забиљежено да је већински назив за језик у Босни бошњачки (нпр. по свједочанствима [[Матија Мажуранић|Матије Мажуранића]]"''„... у Босни се бошњачки еглендише“''), а појављује се и име босански (нпр. у црногорским муслиманским изворима).
Бошњачки лингвисти сматрају да је разликовање назива „босански“ и „бошњачки“ најновијега датума, јер у старијим изворима има поткрепе за оба назива, с тиме да ниједан од назива нема функцију означитеља говора муслимана- а не католика и православних. Историјско помињање и једнога и другога имена, у различитим контекстима и с различитим значењима, није аргумент ни за ни против у садашњој препирци око језика Бошњака.
Линија 107 ⟶ 106:
=== Усмена књижевност ===
Бошњаци сматрају да је најпознатија бошњачка народна умотворина, пјесма „Хасанагиница“ {{чињеница|date=11. 2009.}}, постигла је свјетску славу прво као „илирска“ пјесма коју је забиљежио Алберто Фортис у свом путопису, и која је убрзо продрла у европска културна средишта концем 18. и почетком 19. вијека. Они сматрају да је [[Вук Стефановић Караџић|Вук Караџић]] ту изворно штокавско-икавску (па и чакавску - тако ју је Фортису у Сплиту рецитирао хрватски културни дјелатник Бајамонти) пјесму, која описује збивања искључиво у муслиманској средини, и то у ондашњој турској Далмацији, у [[Имотски|Имотскоме]] - погрешно представио њемачкој и европској јавности као врхунац српске народне поезије. Бошњачки лингвисти сматрају да „Хасанагиница“, која није искључиво бошњачка по утицају ни раширености, али јест по постанку и настанку - још није национално атрибуисана упркос распаду сербо-кроатизма као дисциплине.
Како Бошњаци сматрају, може се рећи да бошњачка народна поезија, епска и лирска, заузима видан дио стваралаштва Бошњака. Они сматрају да су њихове најзначајније збирке оне које су изашле у Хрватској и иностранству (сакупљачи писци и етнолози Лука Марјановић, Коста Хорман, Алија Наметак, Наско Фрндић, Милман Пери; концем 20. вијека те су збирке поново издане и обрађене у редакцији Ђенане Бутуровић и Муниба Маглајлића). Збирке су опсежне - нпр. Марјановићева, која је сакупљана у Крајини, с „пивачем“ Мехмедом Колаковићем, те другима, има преко 255.000 стихова; Перијева, која репродукује преко 12.000 стихова бјелопољског „Хомера“ Авде Међедовића. За језичну ситуацију је важно сљедеће:
* епске и лирске пјесме, а и веома популарне и радо биљежене севдалинке, пружају, у погледу језичкога израза, очекивану слику-упркос „преправљању“ текстова током времена (нпр., уклањање разних језичко-дијалекатских особености, а каткад и недопустиве интервенције у тексту које су се очитавале у додавању или одузимању ријечи или цијелих стихова), па је према мишљењу бошњачких лингвиста видљиво да је усмено бошњачко стваралаштво, на дијалекатском нивоу, остварено на босанско-далматинском, источно-босанском, источнохерцеговачко-крајишком и зетско-санџачком дијалекту
* народне пјесме имају осјетно већи дио турцизама, или исламских оријентализама у вокабулару, него што је то уобичајено у говорном језику
Линија 122 ⟶ 120:
* бошњњачки језик је, као стандардни језик, један од језика (уз хрватски и српски) који слиједе, уз различите степене утицаја, из старије [[Историјски преглед језика у Босни и Херцеговини|језичке баштине]] настале на тлу Босне и Херцеговине
* језички стандард још није у потпуности завладао медијима бошњачког народа у Босни и Херцеговини.
* језичке споменике предтурског периода какве налазимо на натписима на каменим плочама и у повељама Котроманића, одликује штокавско нарјечје прожето у већој или мањој мјери црквенословенским. Предтурска Босна је подручје ћириличне писмености, имала је и своју регионалну верзију писма касније прозвану [[босанчица]], док се латинично писмо први пут јавља за вријеме [[Аустроугарска|Аустроугарске]].
▲* језичке споменике предтурског периода какве налазимо на натписима на каменим плочама и у повељама Котроманића, одликује штокавско нарјечје прожето у већој или мањој мјери црквенословенским. Предтурска Босна је подручје ћириличне писмености, имала је и своју регионалну верзију писма касније прозвану [[босанчица]], док се латинично писмо први пут јавља за вријеме [[Аустроугарска|Аустроугарске]].
* језички споменици специфично бошњачког језика (тј. они који нису писани на мјешавини црквенословенског и вернакулара, каквога налазимо на натписима на стећцима у 14. и 15. вијеку) сежу у 16. и 17. вијек, у [[Алхамијадо Књижевност|алхамијадо књижевност]] писаној на модификованом арапском алфабету ([[аребица]]). Честа је била и употреба [[Ћирилица|ћирилице]], и то првенствено у кореспонденцији босанских муслиманских великаша („беговица“, [[беговско писмо]])
* током 19, првенствено крајем вијека, појављује се опсежнија културна дјелатност Бошњака на језику који је различито именован: српско-хрватски, хрватски, српски, босански. Изет Сарајлић је један од познатијих босанских писаца, док у санџачке писце убрајамо Хусеина Башића, Ћамила Сијарића, Мурата Балтића, Бајрама Реџепагића и Сафета Сијарића.
| |||