Ислам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: додат шаблон категорије у Остави. |
м сређивање |
||
Ред 1:
{{Ислам}}
'''Ислам''' ({{јез-арап| إسلام}}) је монотеистичка [[Аврамске религије|аврамска религија]] која потиче од учења [[Мухамед]]а из [[7. век]]а. Заснива се на вери у једног Бога ({{јез-арап|[[Allah]]}}), изабраност Мухамеда за божијег посланика, [[предодређење|предодређеност]] људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, [[страшни суд|судњи дан]] и [[васкрсење]] мртвих. Постулати ислама објављени су у [[Куран]]у, светој књизи ислама. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења које је од Бога, а преко [[гаврило|анђела Гаврила]] (арап: мелека Џибрила), у пустињској пећини примио Мухамед.
Следбеници ислама се називају [[муслимани]], „они који се потчињавају“ Божјој вољи.<ref>L. Gardet; J. Jomier "Islam". Encyclopaedia of Islam Online (2007-05-02).</ref>. У свету има 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства<ref>{{cite web |url=http://www.adherents.com/Religions_By_Adherents.html#Islam |title=Major Religions of the World—Ranked by Number of Adherents |accessdate=3. 7. 2007 |format=HTML}}</ref> Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, [[молитва]] пет пута дневно, [[пост]] у месецу Рамазану, давање милостиње и [[hadžiluk|хаџилук]] (ходочашће у [[Мека|Меку]]) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: [[сунизам|сунитима]] (80%) или [[шиизам|шиитима]] (20%). Ислам је преовлађујућа религија на [[Средњи исток|Средњем истоку]], као и многим државама [[Африка|Африке]] и [[Азија|Азије]]. Муслиманске заједнице постоје такође у [[Србија|Србији]] и земљама [[Балканско полуострво|Балкана]].
Ред 7:
{{main|Предисламска Арабија}}
[[Датотека:Allah-green.svg|мини|десно|[[Алах]], арапским писмом]]
У преисламској [[Арабијско полуострво|Арабији]] је владао древни семитски [[политеизам]]. Свако племе је обожавало свог главног бога или богињу, у облику камена, можда метеорског порекла, или дрвета или шумарка. Они су били слављени у храмовима, давањем понуда и жртвовањем животиња. Постојање злих духова, било је универзално познато и тако ће остати и у исламу. [[Алах]] ([[Бог]]) био је поштован заједно са важним арапским богињама, и гозбе, прославе и ходочашћа представљавали су уобичајене активности.
У предисламској Арабији су постојали и понеки [[henoteizam|хенотеисти]], који су поштовали једног бога као главног између осталих, и монотеисти, као у култу ал-Рахмана. У градовима у оазама, као што је Јатриб који ће касније бити назван [[Медина]], налазила су се велика и утицајна јеврејска племена. Северне и источне области су, преко важних трговинских пута, биле под снажним хеленистичким и римским утицајем. Ту се политеизам сретао са арабизованим [[јудаизам|јудаизмом]] и византијским [[хришћанство]]м. Прозелитске мисије које су слали хришћани су успеле да придобију неке преобраћенике (нпр. из породице Мухамедове прве жене), али као страно откровење, хришћанство није спремно прихватано.<ref name=autogenerated1>Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.</ref> У [[6. век]]у наше ере, [[Мека]], са својим Ћаба храмом у коме се налазио чувени црни метеорит, представљала је религиозни центар централне Арабије и мали али важан трговачки град. Велике разлике између богатих трговаца и сиромашних становника улице, груби обичаји и декадентни морал мучили су и притискали Мухамеда.<ref name=autogenerated1 />
Ред 17:
== Веровање ==
Ислам се заснива на вери у једног Бога, изабраност [[Мухамед]]а за Божијег посланика, [[предодређење|предодређеност]] људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, [[страшни суд]] и [[васкрсење]] мртвих. Следбеници ислама верују да је Бог послао своју објаву Мухамеду, преко анђела Гаврила (Џибрила), као што је слао објаве и осталим пророцима: [[Адам]]у, Ноју, Авраму, Мојсију и Исусу. Муслимани држе да је ислам иста она вера коју су вековима проповедали Божји посланици још од Адама (Адема). Будући да су претходне објаве људима измењене или делимично заборављене, Бог је послао Куран да би указао човечанству на прави пут побожности.
=== Бог ===
Ред 36:
==== Куран ====
{{main|Куран}} [[Датотека:Maghribi script sura 5.jpg|мини|[[Куран]] из 13. века]]
Куран (кара'а - читати, казивати) за муслимане је реч Божја коју је [[анђео]] Гаврило (Џибрил) пренео преко пророка Мухамеда, последњег у низу библијских пророка.<ref>{{cite encyclopedia |title=Qur'an| encyclopedia=Encyclopaedia Britannica Online | accessdate=17. 5. 2007}}</ref> Првобитна намера Курана је била да уведе Арапе у заједницу народа Књиге, и то у ред са Јеврејима и хришћанима који су примили Тору и Завете.<ref name=autogenerated1 /> У неку руку, то је „Најновији Завет“, који не оспорава већ поткрепљује и наставља јеврејску и хришћанску Библију. Мухамед и његови следбеници забележили су многа од ових откривења, и после његове смрти остало је много записаних фрагмената. Опсежни текст је компилиран у време владавине првих неколико калифа а варијанте су забрањене. Подељен је у 114 поглавља која се називају сурама и која садрже различит број стихова. Поглавља нису распоређена хронолошки нити тематски, већ према дужини, од најдужих до најкраћих. Заједно са кратким насловима, све осим једне, суре почињу са бисмилом: „У име Бога, милостивог и милосног“.
Две највеће теме Курана су јединственост и моћ Божја и природа и судбина људи у односу са Богом. Бог је једини створитељ универзума, људи, и духова, благотворан и праведан. Њему су дата описна имена као што су Свезнајући и Свемоћни. Људска бића су Божји робови и својом слободном вољом она често неће слушати Божје заповести, јер их може искушавати пали анђео Иблис (Сатана) који је сопствени пад проузроковао тиме што је одбио да се поклони Адаму (2:31-33). На дан долазећег суда, сви ће устати из мртвих, биће извагани и послати у рај или у пакао, за вечна времена. Куран такође укључује и изнова тумачене приповести из хебрејске Библије, као што су казивања о [[Адам и Ева|Адаму и Еви]], Јосифовим авантурама и [[Аврам]]овом монотеизму.
Ред 43:
=== Пророци ===
{{main|Пророци у исламу}}
Ислам се заснива на веровању у пророке, који су послани од Бога. У Курану их је споменуто двадесет пет, а најпознатији су: Адам (Адем), Ноје (Нух), Аврам (Ибрахим), Мојсије (Муса), Исус (Иса) и Мухамед.
Ред 55:
==== Мухамед ====
{{main|Мухамед}} [[Датотека:Siyer-i Nebi 298a.jpg|мини|[[Мухамед]] са својим присталицама креће на Меку.]]
[[Мухамед]] је рођен у [[Мека|Меки]] [[571]]. године, у данашњој [[Саудијска Арабија|Саудијској Арабији]], у Тиџани, у јужном делу Хиџаза, око 80
=== Судњи дан ===
{{main|Кијамет}}
Муслимани верују у долазак судњег дана, када ће људи одговарати за учињена дјела, била добра или лоша.
=== Предодређење ===
{{main|Кадер}}
У Исламу, веровање у предодређеност (кадер) подразумева да је свезнајући Бог (Алах) одредио све што ће се десити. Он је створио створења према своме праисконском знању и мудрости. Њему је све познато и то је записано у „Левхимахфузу“. Алах је хтео да створења постоје и он их је створио и ништа се не дешава нити постоји без његове воље и стварања.
Ред 69:
== Пракса и дужности ==
По исламском учењу човек је религиозно биће, јер не постоји ни један човек на свету а да у нешто не верује. То се испољава укупним животом верника, а на посебан начин религиозном праксом, односно богоштовним делима.
=== Пет стубова ислама ===
Ред 99:
== Историја ==
{{main|Историја ислама|Праведни калифи}}
Ислам се развија у [[7. век]]у у полуномадском политеистичком друштву Арабијског полуострва. Полигамија је код предисламских Арапа означавала моћ и престиж. У исламу је, пак, имала циљ да збрине удовице палих бораца.
Каравани из Меке и Медине саобраћају са Сиријом и Палестином, које су онда биле унутар хришћанског Византијског царства. На североистоку је било заратуштријско Персијско царство, на југу несторијански Јемен, а на западу, с оне стране Црвеног мора, монофизитска Етиопија. Дијалог са хришћанима у градовима као што су били Дамаск и Багдад, који су гледали на ислам као на [[јерес]] (и називали га хагаризам или исмаелизам), постављао је нова питања пред муслиманске теологе. [[Јован Дамаскин]] описао је расправу о пореклу [[зло|зла]]: хришћани су је ставили уз слободну вољу како би сачували Божју правду; муслимани су порекло добра и зла извели из Бога, како би сачували његову свемоћ.<ref name=autogenerated1 />
=== Ширење ислама ===
После Мухамедове смрти [[632]]. године његови наследници су се звали [[халиф|калифи]] (арапски: заменици), а држава калифат. Под владавином [[праведни халифи|прве четворице калифа]] (632—661. наше ере), биле су освојене [[Сирија]], [[Палестина (регион)|Палестина]] и [[Месопотамија]]: [[Дамаск]] [[635]]. године; а [[Јерусалим]], [[Антиохија]] и [[Басра]] [[638]]. [[Сасанидско царство|Персија]] је побеђена између [[637]]. и [[650]], а [[Египат]] између [[639]]. и [[642]].
За првог наследника Мухамеда изабран је [[Абу Бекр|Абу Бакр]], његов таст и пратилац на хиџри до Медине. Током две године свога калифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други калиф био је [[Омер]] (634—644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници [[Алија]], пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови калиф, али аристократа [[Осман]] (644—656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. Чланови [[Шиизам|Ши`а Али]] („Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: калиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са [[Алија|Али ибн Аби Талибом]].<ref name=autogenerated1 /> Године [[656]]. наше ере, Умајада Османа убија група Алијевих следбеника. Изабрани калиф (четврти у суни-низу), Алија, морао је да се суочи са богатим и моћним умајадским гувернером Сирије, Муавијом, и његовим проницљивим генералом Амр ибн ал-Асом, освајачем Египта. Када су Алијеве трупе преузеле вођство у [[Битка код Сифина|бици код Сифина]] на Еуфрату, [[Амр ибн ел Ас|Амр ибн ал-Ас]] је закачио странице из Курана на копља својих војника и Алијева војска је престала да се бори. Амр ибн ал-Ас затражио је посредовање између Алија и Муавије, и овог другог је заступао тако успешно да су Алијеви представници прихватили Муавијин захтев за калифатом. Велика група из Алијеве војске, [[кариџити]] или „шизматици“ (од кариџа - отићи, изаћи), није прихватила арбитражу људских бића, јер „нема другог суда до Божјег“.<ref name=autogenerated1 /> Уместо да се бори против Муавије, Али се окренуо против кариџита, и тако је постао њихов смртни непријатељ. Године 661. кариџити су га убили. Након тога, калиф Муавија је основао династију Умајада из Дамаска (661—750).
Ред 111:
Освајања од 661-750. под Умајадима из Дамаска укључила су [[Авганистан]], велики део северне Африке и Шпанију. Берберска племена северне Африке била су преобраћена убеђивањем, иако ће наредних векова манифестовати своју етничку посебност прихватањем јереси каква је кариџитска. Године [[711]]. наше ере, муслиманска војска прешла је Ифрикију (Северна Африка) и стигла до Магриб ал-акса, екстремне западне тачке. Уз помоћ византијског намесника Сеуте и градских Јевреја које су прогањали визиготски хришћани, муслимани су кренули у освајање ал-Андалуза, на Иберијском полуострву. Падом визиготске престонице Толеда, муслимани су загосподарили целом територијом западно од Пиринеја. Граница њихове експанзије су биле планине, нарочито пошто је Карло Мартел код Поатјеа ([[732]]) ставио тачку на њихово напредовање у Прованси. Скинути са трона [[750]]. године од стране багдадских Абасида, последњи [[Омејадски калифат|Умајади]] су пронашли уточиште у, водом богатој, Андалузији. Године 827. наше ере, Аглабиди из Ифрикије започели су освајање Сицилије и Јужне Италије. Византијска војска их је протерала са копна, али острво је освојено 902. године. Нормани су га касније заузели 1091. године.
Калифат Кордове био је престоница напредне цивилизације од 756. до 1031, када је постао жртва анархичних „партијских краљева“, током чијих су владавина хришћанска северна краљевства остварила поновно освајање Шпаније, постижући врхунац освајањем [[1085]]. године, града Толеда. Окупацијом од стране две берберске династије – Алморавида (1090—1145) и Алмохада (1157—1223) - није стављена тачка на тај процес; напротив, муслимани ће се полагано повлачити у сужену јужну зону (Насрид емират Гранаде), и године [[1492]]. победиће их „католички краљеви“.
Почев од једанаестог века, водећу снагу ислама представљали су [[Турци]] који су у ислам преведени у [[10. век]]у, а нарочито [[Селџуци]] који су контролисали Абасидски калифат после Бујида (1058. године). Прогнали су их [[Монголи]] (преобраћени у ислам око 1300), који су заузели [[Ирак]] али су их зауставили Турци [[Мамелуци]] који су контролисали Египат до османлијског освајања [[1517]]. године. Од петнаестог до деветнаестог века, интересе ислама углавном је представљало моћно [[Османско царство]], основано 1301. године у Малој Азији. Османлије су [[1453]]. године заузеле [[Константинопољ]], који је постао њихова престоница (Истанбул). На истоку, Турци Мамелуци основали су султанат Делхи (1206—1526). Између 1526. и 1658. године, цела [[северна Индија]] биће у власти исламског царства Великих Могула, потомака Монгола. Индонезија и Малезија су биле највећим делом преведене у ислам преко трговинских путева који су их повезивали са муслиманским земљама. Исто се десило и са неким областима у суб-сахарској Африци.
Ред 126:
==== Шиити ====
{{main|Шиити}}
'''Шиити''' (од арапског: '''ши`а Али''' - Алијева странка) су други по величини огранак ислама. По историјском пореклу шиити признају Мухамедовог нећака [[Алија|Алију]] и његове потомке за једине пуноправне наследнике Мухамедове световне и духовне власти ([[халиф|калифи]] и [[имам]]и). Шиити верују да је Алија директни наследник и вођа свих муслимана после Мухамедове смрти, за разлику од сунита који верују да је Абу Бекр, први калиф после Мухамеда, легитимно добио вођство над муслиманима. Ова разлика у мишљењу се десила 632. године и тај раскол је оштро поделио ове две муслиманске традиције у многим њиховим веровањима и делањима.
Шиити су данас већина у Ирану и Ираку. Значајних шиитских мањина има и у Пакистану, Индији, Авганистану, Либану, Азербејџану, Јемену, Бахреину и осталим земљама Персијског залива.
| |||