Војна болница Ниш — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м https |
м сређивање |
||
Ред 2:
|-
! Назив
|<center><big>'''
|-
| colspan="2" style="text-align:center;" |[[Датотека:Vojna bolnica Niš 001.jpg|300п]]
Ред 39:
Борбе за ослобођење [[Ниш]]а од Турака, [[Кнежевина Србија]] је отпочела [[29. децембар|29. децембра]] [[1877]]. Кнез [[Милан Обреновић]] је ушао у Ниш [[11. јануар]]а 1878. Чланом 3 [[Санстефански споразум|Санстефанског споразума]] Ниш је припојен [[Кнежевина Србија|Кнежевини Србији]]. У периоду од ослобођења до [[Мајски преврат|Мајског преврата]] Ниш је често називан ''Друга престоница Србије''.
Почетком 1878. у Нишу је живело 12.801 [[становништво|становника]] у [[град]]у није било дипломираних [[љекар|лекара]]. Одмах по ослобођењу Ниш је у [[Хигијена|хигијенском]] погледу представљао стравичну слику. Код [[болест|оболелих]] су доминирале [[туберкулоза]], [[тифус|трбушни тифус]], [[дизентерија]], [[маларија]] и [[сексуално преносиве болести|полне болести]]. [[Здравствено васпитање]] није постојало.<ref name="Павловић"/>
[[Кућа|Куће]] су углавном биле неусловне за становање, улице узане, прљаве као и дворишта у која се изливала [[отпад]]на [[вода]]. У двориштима се слободно чувала [[стока]] а водоснабдевање и уклањање отпадака било је нерешено, те су због велике близине загађивача и [[бунар]]а биле честе [[епидемија|епидемије]] [[инфективне болести|цревних заразних болести]].<ref name="година"/>
Ниш је постао погранични [[гарнизон]], а након повлачења Турака и њихових лекара, остао је без ваљане здравствене заштите, у тренутку када је градом владала велика [[смрт]]ност њених грађана, што је захтевало хитно оснивање [[Болница|болнице]].<ref name="Павловић">Павловић М., Антић Ч., ''Војна болница у Нишу'', Монографија, Дирекција за издавачку и библиотечко-информатичку делатност, Београд,2010.</ref>
Ред 54:
Формирање и почетак рада Војне болнице за град [[Ниш]], ширу околину, и цео југ [[Кнежевина Србија|Србије]] значио је истовремено први зачетак организоване [[здравствена заштита|здравствене заштите]] [[становништво|становништва]] на овим просторима. Здравствена култура становништва била је на ниском нивоу. [[Сујеверје|Сујеверни]] народ користио је услуге [[надрилекар]]а, [[травар]]а, [[видар]]а и турских хећима.
Оснивањем Војне болнице започео је и развој здравства у Нишу. Три године након оснивања Војне болнице основана је [[1881]]. и прва цивилна, [[Окружна болница у Нишу]], захваљујући еминентним лекарима Војне болнице који су значајно допринели у оснивању и раду [[Окружна болница у Нишу|Окружне болнице]],<ref>[https://web.archive.org/web/20140202160129/http://publisher.medfak.ni.ac.rs/2007-html/1-broj/OSNIVANJE%20OKRUZNE%20BOLNICE%20U%20NISU.pdf ''Оснивање окружне болнице у Нишу''] Посећено[[7. октобар]] [[2010]].</ref> а касније и [[Клинички центар Ниш|Клининичког центра у Нишу]]. Све време од оснивања до данас болница је непрекидно здравствено збрињавала и грађанска лица Ниша и шире околине.<ref name="Милошевић">Милошевић Р. ''Сто десет година Војне биолнице у Нишу (1878—1988)''. Монографија, Војна болница; 1988.</ref>
Након две године од оснивања Војне болнице, 1880. године, у Србији је било 105 лекара и 15 лекарских помоћника, (од којих око 38% или 38 лекара и 2 лекарска помоћника радило у Београду), 25 бабица (од којих је 75% или 19 радило у Београду) и 32 апотекара. У нишком округу те године је радило 9 лекара и 2 апотекара. Сви они су били истовремено и припадници Војне болнице Ниш.<ref>Гордана Лазаревић, Драгана Михаиловић, ''Здравље у Србији године 1880. - годишњи извештај о целокупном стању здравља народа и његове домаће стоке'', Универзитетс ка библиотека „Светозар Марковић”, Београд, [http://www.rastko.rs/cms/files/books/517bd58a9511a Усмено изложено на редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва 18.04. 2013. године]</ref>
Ред 64:
[[Датотека:Пуковник Владан Ђорђевић.jpg|мини|десно|180п|<center>Пуковник др [[Владан Ђорђевић]], оснивач и први управник<br />Велике војне болнице у [[Ниш]]у<center>]]
Наредбом Врховне команде српске војске, само недељу дана након ослобођења Ниша, на предлог начелника Санитета српске војске др [[Владан Ђорђевић|Владана Ђорђевића]], основана је [[11. јануар]]а (по старом календару) [[1878]], ''Велика ншка војна болница '', за 1.000 [[болесник]]а и [[рањеник]]а,'' (од тада постојећих турских болница у Нишу, у којима су припадници новоформиране болнице затекли и преузели на даље [[терапија|лечење]] 384 турских рањеника и болесника).<ref name="година"/>
Први болесници и рањеници који су примљени на лечење у новоформирану боницу били су војници из [[Српско-турски ратови (1876—1878)|Српско-турских ратова]] али и становништво Ниша и околине. Зато је болница била изузетно активна све док није довршено лечење последњег рањеника и болесника из тек завршеног [[Српско-турски ратови (1876—1878)|Српско-турског рата]].<ref name="Павловић"/>
Ред 81:
== Војна болница с краја 19. и у 20. веку ==
Законом о устројству војске [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]] од [[15. јануар]]а [[1883]]. прописан је статус лекара у санитетској служби [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српске војске]], а Законом о формацији војске, Стална војна болница у [[Ниш]]у постала је једна од пет сталних војних болница, које су територијално припадале војним областима.
Према овом закону, Стална војна болница у Нишу била је устројена тако да је у њој радило између 26 и 40 [[официр]]а, подофицира и [[војник]]а. Поред управника (санитетски мајора), радила су и двојица [[љекар|лекара]] са чином [[капетан]]а или [[поручник]]а, двојица лекарских помоћника у чину санитетских потпоручника, један [[апотекар]] - санитетски капетан и његов помоћник - санитетски потпоручник. У саставу болнице по том устројству налазио се и санитетски [[вод]] са наредником, поднаредником, двојицом до шесторицом каплара и 15 до 25 болничара, [[редов]]а.<ref name="др"/>
Ред 88:
[[Датотека:Пук. Михајло Марковић.jpg|мини|десно|180п| Пуковник [[Михајло Мика Марковић|Михајло-Мика Марковић]] један од управника ВБ и главних иницијатора за оснивање Пастеровог завода у Нишу.]]
[[Датотека:Ген. Михајло Петровић.jpg|мини|десно|180п|<center>Санитетски бригадни генерал др [[Михаило Петровић (хирург)|Михаило Петровић]]{{напомена|Први стални хирург у Нишу и околини, шеф Хируршког одељења Моравске сталне војне болнице, од 1896—1912, а од августа 1913-јула 1914. њен управник.}}<center>]]
По завршетку [[Српско-бугарски рат (1885)|Српско-бугарског рата]], у који је, као и српска војска, војни санитет ушао потпуно неспреман, и констатације тадашњег начелника Санитета српске војске пуковника [[Михајло Мика Марковић|Михајла-Мике Марковића]] (након инспекције болнице), ''...„да су у њој јако лоши грађевински и смештајни услови“...'',
* Године [[1886]]. године у болницу је након седамнаестогодишњег искуства у Србији, дошао пољак, санитетски мајор др Владислав Јасњевски који је постављен за управника Велике сталне војне болнице и референта Моравске дивизијске области, у Нишу, 1887. године. Др Јасњевски је био унапређен у чин мајора, што је био високи чин у време када није било генерала. Дужност управника нишке Сталне војне болнице обављао је од 1886. до 1894. године. У болничком тиму имао је: санитетске капетане прве класе, др Јована Ђокића и др Романа Далмајера; санитетског поручника Андрију Јанековића на дужности лекарског помоћника, др Павла Ошко, контрактуалног лекарског помоћника друге класе. Апотекарску службу су чинили: контрактуални апотекарски помоћник прве класе, Христифор Димитријевић, апотекарски помоћник, санитетски потпоручник Миливоје Вујичић и контрактуални апотекарски помоћник друге класе, Димитрије Томић. Комесар болнице је био пешадијски поручник Мирко Жујовић.<ref>Драговић, Симон, ''„Пољски лекари у Србији у XIX веку“,'' Зборник Сто година полонистике у Србији, Београд, 1996.</ref>
* Године [[1889]]. у кругу Војне болнице код [[Ћеле-кула|„Ћеле-куле“]] почело је обнављање и градња три нова објекта са око 150 постеља, (мада су стварне потребе биле 300) уређује се болнички парк, гради локални водовод, канализација и остала пратећа инфраструктура. Мала болница-Ислахана (која је радила у старом турском објекту на локацији данашње [[Прва нишка гимназија Стеван Сремац|Гимназије Стеван Сремац]] у Нишу). Због лошег стања у Ислахани она се претвара у простор за смештај администрације, апотеке, кухиње и болничке чете, а потом до краја 1890. она се измешта у круг болнице код Ћеле-куле.<ref name="Павловић"/>
* Доношењем ''Правила за војне болнице'' [[1894]]. сталне војне болнице у Србији добијају јасно утврђене територијалне области. Како је Велика нишка војна болница имала централно место у Моравској војној области она је добила назив Моравска стална војна болница у Нишу.<ref>''Правила за војне болнице'' из 1894.</ref>
* У периоду од 1894—1896. године дужност управника болнице обављао је др Љубомир Селаковић, заправо др Леополд Шнекендорф, пољски Јеврејин, који је након што је положеи заклетву на „српско сажитељство“ 1888. године и тако постао пуноправни грађанин Краљевине Србије, променио име у Љубомир Селаковић.<ref>''Календар са Шематизмом Краљевине Србије, за године 1878-1900''.</ref> У време свог службовања у Моравској сталној војној болници у Нишу унапређен је у чин потпуковника.<ref>Недок, С. Александар, ''„Лекари Јевреји у српском здравству 19. и раног 20. века“'', Годишњак за друштвену историју, Свеска 1/ 2000.</ref>
* Године [[1896]]. у болницу је упућен нови хирург др [[Михаило Петровић (хирург)|Михаило Петровић]], чији ће рад:...''у Нишу који захвата четврт века остати запамћен како у стручним радовима тако и у душама целог оног краја... с којим је Петровић остао присно везан до краја живота“''...<br /> У [[Ниш]]у др Петровић је августа [[1897]]...''„створио два хируршка одељења, и на њима радио хирургију у најширем њеном обиму“''... прво хируршко одељење у Моравској сталној војној болници, а неколико недеља касније и у [[Окружна болница у Нишу|Окружној болници у Нишу]].<br />А како је изгледало хируршко одељење у Моравској сталној војној болници најбоље описује сам др Петровић;<br />...''„Како у болници не беше ни колико толико подесног локала где би се оно могло сместити просторија у којој смо требали да оперишемо била је смештена у једној од болесничких соба Трећег павиљона, у којима су лежали сви могући болесници, но која је била моментално испражњена и окречена. Све до половине 1898. године радили смо у тој соби. Но, како се те године довршио један нов приземни павиљон са две велике собе и по две мале, то га је хируршко одељење заузело и у једној од тих малих соба - од 9 m
* И поред отпора,
▲* И поред отпора, <ref name="др"/>...''„највиших представника државе, чак и крљева [[Милан Обреновић|Милана]] и [[Александар Велики|Александра]], на који је наишла идеја пуковника Михајла-Мике Марковића да се изгради хируршки павиљон“''..., Војна болница, а и град Ниш [[1906]]. добили су први хирушки павиљон изузетно опремљен за оне прилике, а у његов рад уведене су бројне нове методе и за то доба савремени организациони принципи хируршког лечења. Те године у болници је основан и Рендгенолошки кабинет, као једна од новина за Србију.<ref name="Павловић"/><ref name=autogenerated9> Tomislav D. Jovanović, ''Nastanak i razvoj rendgenske dijagnostike u Kraljevini Srbiji 1897-1918.'' XXX Timočki medicinski dani, Zaječar, 19–21. maj 2011.</ref>
* У Српској војсци [[1908]]. почиње са радом [[Стоматологија|стоматолошке служба]], када су отворене две зубне станице у саставу Опште војне болнице у Београду и при Моравској сталној војној болници у Нишу. Обе станице основао је др Милош Ђ. Поповић који убрзо потом даје оставку на војну службу, а његове обавезе преузима; <br /> ''... офталмолог доктор Копши, специјализован и за рад у зубном лекарству...''.<ref>Гавриловић В, ''Историја стоматологије'', Београд, 1979.</ref> ''а потом у Балканским ратовима шачица ондашњих лекара опште медицине специјализованих и у зубном лекарству, који се мобилишу као трупни лекари...''{{напомена|Треба имати у виду да су према још важећим аустријским законима из прве половине XIX века свршени доктори опште медицине могли да на шестонедељним курсевима стекну право да се баве и зубним лекарском, те су стога сматрали специјалистима у тој области.}}<br /> До увођења ове службе у болницама Србије [[стоматолошка протетика]] се није радила, а санација [[зуб]]а сводила се само на [[вађење зуба]].<ref name="Милошевић"/> <br /> Из [[Земун]]а, као аустроугарски држављанин октобра [[1912]]. у Србију „у помоћ браћи“, стиже др [[Атанасије Пуљо]] који је завршио Медицински факултет у [[Грац]]у, и ''„специјализовао зубно лекарство“-стоматологију'' у [[Париз]]у, [[Беч]]у, [[Берлин]]у и [[Цирих]]у. Септембра [[1914]]. др Атанасију Пуљи, Министарство војске је поверило посебно ''„Одељење за изломљене и повређене вилице“'' у Моравској сталној војној болници у Нишу у којој ће он поред лечења зуба, развити и сопствену методу збрињавања свежих и застарелих [[повреда]] [[Вилица|вилице]].<ref>''Doprinos Atanasija Pulje svetskoj medicinskoj nauci tokom Balkanskih ratova (1912-1913)'' Predrag Maksimovic ́, Danica Zagradjanin [http://famona.sezampro.rs/mak/makpulse.pdf]</ref><br /> После преласка Моравске сталне војне болнице преко Албаније и Црне Горе, др Атанасију Пуљи није омогућен наставак дотадашњег успешног специјалистичког рада, он напушта војску и одлази у Француску.<ref>Dimitrijević B. ''dr [[Atanasije Puljo]]'', “Danica 2003.“ (166-76).</ref><ref>Dimitrijević B. ''Atanasije Puljo – osnivač stomatologije u Srbiji'', “Bratstvo” 1991-2000 (Društva “Sveti Sava”), Beograd, br. III-IV, 59-74.</ref>
* Моравска стална војна болница је оснивањем Хируршког одељења и „Одељења за лечење изломњених и повређених вилица“, применом нових савремених метода и принципа лечења ратних рана у њима, као и правовременим измештањем пољских болница што ближе фронту, дала значајан допринос у збрињавању рањеника током [[Први светски рат|Првог светског рата]];<br />...''„Србија – у поређењу са Савезницима и са Централним силама – испредњачила је макар за корак, и у погледу ратно-хируршке доктрине, залажући се за начело што је могуће краћег транспорта рањених? А то је значило да хируршке пољске болнице треба да су што ближе фронту.“..''<ref>Димитријевић Б. ''У контејнеру: записи српског војног хирурга 1916—1918.'' [http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/12087 Историја медицине Пројекат@Растко], Приступљено 15. октобар 2010</ref>
Линија 103 ⟶ 102:
{{Главни чланак|Пастеров завод у Нишу}}
[[Датотека:Pasterov zavod i oblasna bolnica u Nisu .jpg|мини|десно|300п|Зграда у којој је [[1900]]. основан први Краљевски војни Пастеров завод у Нишу <ref name="година"/>]]
[[Датотека:Пастеров завод у Нишу .jpg|мини|десно|300п| Први курс за дезинфекторе у Пастеровом заводу у Нишу (1904—1905) {{напомена|Завод се бавио и школовањем кадра. Први курс за дезинфекторе у Пастеровом заводу у Нишу (1904—1905) организован је за особље
На иницијативу пуковника др [[Михајло Мика Марковић|Михајла-Мике Марковића]] једног од управника Војне болнице Ниш (1880—1886) и начелника Санитета српске војске (1886—1903) [[7. јун]]а [[1900]]. у Нишу се као посебна установа под патронатом и за потребе Војне болнице формира прва превентивномедицинска установа [[Пастеров завод у Нишу|''Краљевски војни Пастеров завод у Нишу'']], који је имао задатак да организује превентивномедицинску заштиту припадника војске и становништва, започне производњу цепива (вакцине) и врши прве вакцинације против великих богиња и других заразних болести. Први управник завода био је др Драгутин Петковић (1873—1947), све до краја свог радног века, односно [[смрт]]и од пегавог тифуса, [[1915]].
У првим годинама рада Завод је давао озбиљне резултате:''
Линија 111 ⟶ 110:
}}
У Пастеровом заводу у Нишу прво је прорадило вакцинално одељење. Др Михајло Марковић је [[7. јул]]а [[1900]]. извршио пелцовање првог телета ради добијања анималне лимфне, за цепљење против великих богиња. Већ у новембру је било спремно 15.000 вакцина за пелцовање јесење генерације регрута. Само у [[1900]]. у заводу је, домаћом лимфом против богиња било вакцинисано 11.540 регрута.<ref>Stanojević S. ''The first civilian patients in the Paster Institute, Niš referred from the region of the town of Čačak with furious walflites.'' Niš: Pasterov zavod; 1900</ref>
Пастеров завод од свог оснивања годишње је, у свом антирабичном одељењу, лечио између 50-300 [[болесник]]а заражених [[besnilo|беснилом]]. Први антирабично лечени болесник био је војник, те се може рећи да су прве вакцине произведене у Пастеровом заводу биле коришћене за потребе војног санитета.
Током [[1904]]. проширена је делатности Пастеровог завода. Првог априла [[1904]]. инсталирано је бактериолошко одељење, чиме су биле извршене све припреме за за отварање серотерапијског и хемијског одељења. Те године Завод проширује и рад на разне микроскопске прегледе, испитивање воде зза пиће, као и друге медицинско-хемијске анализе. Дана [[20. април]]а у Заводу је отворено дезинфекционо одељење, које је отпочело и први курс за дезинфекторе ''(види слику десно)''.
Све до почетка [[Први светски рат|Првог светског рата]] Пастеров завод је у сталном успону. Током повлачења српске војске из Србије [[1915]]. заједно са Моравском војном болницом Ниш повлачи се и Пастеров завод и Државна лабораторија из Београда, а продором Бугарске војске у Ниш заплењена је зграда и целокупна опрема Пастеровог завода.<ref name="Dr">Dr Petar Paunović,''Aktivnosti srpske vlade na krfu u periodu od 1915. do 1918. godine na školovanju kadra za potrebe vojnog i civilinog saniteta'' [http://www.rsz.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=47:aktivnosti-srpske-vlade-na-skolovanju-kadra&catid=11:istorija-zdravlja&Itemid=18 Рајачка школа здравља] Посећено мај 2010.{{ср}}</ref>
Пастеров завод је радио у саставу Моравске сталне војне болнице Ниш, све до њеног повлачења у току [[Први светски рат|Првог светског рата]] преко [[Кнежевина Албанија|Албаније]], а по његовом завршатку на истој локацији у опустошеним просторима Пастеров завод поново обнавља своју активност али сада као посебна превентивомедицинска установа града Ниша.<ref>Milojević, V. (1990) ''Pasterov zavod u Nišu 1900-1985''. Niš: Zavod za zaštitu zdravlja</ref>
Моравска стална војна болница Ниш се у наредном периоду, и даље се једним делом у превентивномедицинској заштити ослањала на [[Пастеров завод у Нишу]] а другим на сопствену бактериолошку лабораторију коју је у њеном саставу формирао њен начелник пуковник др Михајло Радојичић специјалиста микробиологије, који је у Моравској сталној војној болници био уједно и начелник одељења за заразне болести.
Линија 142 ⟶ 141:
На дужност начелника Санитета српске војске поново долази, реактивирани резервни [[пуковник]] др [[Владан Ђорђевић]], који убрзо схвата значај и улогу Сталне војне болнице Ниш (у односу на правац борбених десјтава) и новембра месеца [[1885]]. болницу је кадровски и материјално ојачао оснивањем још једне болнице под називом ''„Велика војна резервна болница“'' {{напомена|Радило се о великој ратној болници која је делом настала из Сталне нишке војне болнице, а њен управник др [[Лаза К. Лазаревић|Лаза Лазаревић]] није жело да се од њих формира једна болница.}}. Обе болница у кратком времену нашле су се на стратешком правцу ратних дејстава са задатком да преузму велику обавезу збрињавања повређених и оболелих у [[Српско-бугарски рат (1885)|Српско-бугарском рату]].<ref>Ignjatović MD. Srpsko ratno hirurško iskustvo (1876-1918) II deo - ratna hirurgija u Srbiji u vreme srpsko -bugarskog rata. Vojnosanitetski pregled. 2003; 60(6):757-762.[http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0042-84500306757I SCIndeks], Приступљено [[11. октобар]] [[2010]]</ref>
[[Датотека:LazaLazarevic.jpg|мини|лево|180п|<center>Резервни мајор др [[Лаза К. Лазаревић|Лаза Лазаревић]]<center>]]
Велику војну резервну болницу у Нишу (као испомоћ Сталној војној болници Ниш у Српско-бугарском рату) са 753 постеље, [[1885]]. основао је и у њој био, управник и једини [[љекар|лекар]] резервни санитетски [[мајор]], свестрано надарен, књижевно образован, човек изнад свог времена др Лаза Лазаревић.<ref>Радослав С. Живић, ''Великани нишке медицине'', Прво издање, Издавач Просвета Ниш. {{page|year=1997|isbn=978-86-7455-298-8|pages=}}</ref>
Др Лаза Лазаревић је у Ниш допутовао између [[9. новембар|9.]] и [[21. новембар|21. новембра]] [[1885]], и по доласку имао је озбиљне потешкоће да у граду збрине и смести рањенике, али је он тај задатак успешно обавио, уз свесрдну помоћ Димитрија Милићевића и Лазара Димитријевића, који су већ радили у болници (обојица су у току рата једно време радила у болници у [[Пирот]]у) и лекара послатих на испомоћ Стевана Атанасијевића, Димитрија Герасимовића, Антонија Заичека (који је командовао Моравском пољском болницом) Јарослава Кужеља и Хирша До краја рата болницу су ојачале и две хуманитарне мисије из [[Аустроугарска|Аустроугарске]] и [[Немачко царство|Немачке]].
Линија 154 ⟶ 153:
[[Балкански ратови|Балканским ратовима]] се означавају два рата вођена у раздобљу од [[1912]]. до [[1913]]. године. Балкански ратови су били увод у сукоб ширих размера, [[Први светски рат]]. Исход рата је учинио Србију, савезницу [[Руска Империја|Русије]], важном регионалном силом, узбунивши [[Аустроугарска|Аустроугарску]] и на тај начин индиректно дао важан повод за [[Први светски рат]].
Први балкански рат ([[8. октобар]] [[1912]] — [[30. мај]] [[1913]]. године) је вођен између балканских савезника ([[Краљевина Бугарска|Бугарска]], [[Краљевина Србија|Србија]], [[Краљевина Црна Гора|Црна Гора]] и [[Краљевина Грчка|Грчка]]) и [[Османско царство|Турске]]. Други балкански рат је вођен [[1913]]. између [[Краљевина Бугарска|Бугарске]] са једне и [[Краљевина Србија|Србије]], [[Краљевина Грчка|Грчке]] и [[Османско царство|Турске]] са друге стране.
У два [[Балкански ратови|балканска рата]], која је Моравска стална војна болници у Нишу захваљујући доброј опремљености, са новообученим кадром и новим објектима спремно је дочекала и поднела главни терет у збрињавању рањеника и болесника. У [[Први балкански рат|Првом балканском рату]] (у коме је погинуло или рањено релативно мало војника) терет је био знатно лакши, али је зато у [[Други балкански рат|Другом балканском рату]] (који је краће трајао али је био знатно крвавији), „терет“ био знатно већи и захтевнији.
Линија 163 ⟶ 162:
Овај рат који су од [[8. октобар|8. октобра]] [[1912]]. до [[30. мај]]а [[1913]]. водиле [[Балканско полуострво|балканске]] земље: [[Краљевина Србија|Србија]], [[Краљевина Црна Гора|Црна Гора]], [[Краљевина Грчка|Грчка]] и [[Краљевина Бугарска|Бугарска]] (чланице Балканског савеза) против [[Османско царство|Османског царства]], завршио се пропашћу вишевековног османлијског господарења на [[Балканско полуострво|Балкану]]. Српска војска је у овом рату извојевала велику победу у многим биткама са јако малим бројем жртава.<br />Како је Моравска стална вона болница била најближа [[фронт]]у на јужним и југозападним границама [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]], она је у том рату имала улогу централне позадинске болнице за хирушко збрињавање.<br />...''Готово сви српски лекари су мобилисани и послати у јединице, чак и управник Пастеровог завода при Моравској сталној војној болници, због чега је овај завод привремено престао са радом''...{{напомена|Од 370 лекара у [[Први балкански рат]] је отишло 296 <ref name="Павловић"/>}} <br />У болницу као испомоћ дошла је већа група [[љекар|лекара]] из [[Словенија|Словеније]],{{напомена|Међу лекарима из Словеније био је и др Едуард Шлезингер, који је за време рата радио у Моравској сталној болници и избројао да је лечио 467 рањеника и болесника.}} али и неких других суседних земаља.<ref>Soban D. Listje in igle, 100 let od prve spinalne anestezije na slovenskom, Zdrav Vest (2001). стр. 772.</ref>
Ево како је стање у Моравској сталној војној болници у Нишу описао дописник париског „[[Журнал]]“-а ({{јез-фра|Journal}}) [[Анри Барби]] средином октобра [[1912]].<br />''„Болница у Нишу, луксузно и савремено опремљена на два километра ван града, налази се поред „Ћеле-куле“ светилишта где су сачуване лобање три стотине Срба побијених за време великог устанка... Лагано, дуги конвој стиже зелезницом. Болничари износе рањенике из железничких вагона и преносе их на носилима у оперљациону салу. Тужна поворка ... свих око пет стотина рањеника из овог крвавог воза су из Прве армије“.''
У Балканским ратовима велику улогу у евакуацији рањених и оболелих имали су [[санитетски воз]]ови (што се види из горе наведеног цитата А. Барбиа);
Линија 173 ⟶ 172:
Овај рат је вођен [[1913]]. између [[Краљевина Бугарска|Бугарске]] са једне и [[Краљевина Србија|Србије]] и [[Краљевина Грчка|Грчке]] са друге стране. Рат са дојучерашњим савезницима, започео је општим ноћним нападом [[Краљевина Бугарска|Бугара]] на српску војску, без претходне објаве рата.<ref>[[Јаша Томић]]: ''Рат у Маћедонији и Бугарској;'' pp. 98.</ref> Велика већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци [[Брегалница|Брегалници]]. Само на српско-бугарском фронту сучелило се 834.000 [[војник]]а. [[Рат]] је одлучен када је српска војска на Брегалници поразила Бугарску, а пошто ју је напала и [[Краљевина Румунија|Румунија]], Бугарска је била приморана да капитулира августа [[1913]].
Моравска стална војна болница и у овом рату обавља улогу централне болнице српске војске. Њено хируршко и радиолошко одељење (пошто је српска војска имала само два непокретна [[Рендген (дијагностика)|рендгена]]),
''„... Војни стручњаци подвлаче необичну силину удара у том рату; јуриши и противјуриши понављали су се сваки час, ускакало се у непријатељске ровове, хватало се за гушу и го нож ... “''<ref>{{Cite book|last= Ћоровић|first= Владимир|authorlink= Владимир Ћоровић|coauthors= |title= Историја српског народа|year=1997|url= http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_20.html|publisher= |location= Београд|id=|accessdate = 19. 3. 2013.}}</ref>
Колико је овај рат био крвавији од претходних показује податак да је из строја српске војске избачено чак 16.200 војника.<ref>Ратковић, Б.; Ђуришић, М.; Скоко, С. ''Србија и Црна Гора у Балканским ратовима''. Београд, 1972, Београдски издавачко-графички завод</ref> Захваљујући методи хируршке обраде [[рана]] одмах након [[повреда]] (чиме је напуштена метода одложене обраде [[рана]] - ''„остави за касније“''), и први пут примењеног Алекс-Карловог шава [[крвни суд|крвних судова]] [[
Напрезања војног санитета Србије и Моравске сталне војне болнице у Нишу („ка којој су даноноћно хитали санитетски возови са фронта“) у [[Други балкански рат|овом рату]] најбоље илуструје [[Анри Барби]] ([[новинар]] париског Журнала) у лето [[1913]].;
Линија 198 ⟶ 197:
Ниш убрзо по отпочињању [[рат]]а постаје ратна престоница и значајан центар свих збивања у Србији. И поред тога што је постојала опасност од напада бугарске војске и устанка албанског становништва на Косову, ка Колубари је упућена Моравска дивизија из Ниша, а са њом и део Моравске сталне војне болнице са др Драгутином Петковићем (начелником одељења за унутрашње болести). Ова два дела болнице састала су се поново тек после преласка Албаније.<ref name="Pavlović B."/>
[[Први светски рат]] значајно се разликовао од претходних које је водила [[Србија]]<br />...''„не само по неупоредиво већем броју погинулих и рањених, {{напомена|Целокупни ратни губици Краљевине Србије од 1914. до 1918. износе 1.247.435 војних и грађанских лица, или 28% становника из 1914. године.}} него и много тежим ранама код повређених“''...<br />Војишта су била на теренима северозападне Србије а [[Београд]] је услед непрекидног [[артиљерија|артиљеријског]] [[Бомбардовање|бомбардовања]], постао „неупотребљив“ за збрињавање рањеника и болесника, као и његове многобројне добро опремљене болнице којих је током [[Балкански ратови|Балканских ратова]] у Београду било 36 (2 војне и 34 резервне).
Услед зверског поступања непријатељске војске према становништву на запоседнутим територијама Србије покренута је „река“ [[избеглица]] према југу земље и њеним градовима [[Ниш]]у, [[Лесковац|Лесковцу]], [[Врање|Врању]], [[Скопље|Скопљу]].
[[Французи|Француз]] ''Артур Гасо'' овако је описао застрашујући призор тих дана у [[Лапово|Лапову]]:
...''Маса прозеблог, већ изгладнелог народа опасује простор око железничке станице. Кад ли ће, да ли ће путнички воз који иде ка Нишу стићи нико не зна, осим да ће путовање до Ниша потрајати, у најбољем случају, 16 сати. Запат вашију по вагонима и железничким станицама био је неизбежан. Што ће захватити и санитетске возове; и они ће, попут превијалишта, завојишта, пољских, резервних болница постати расадници епидемије пегавца и рекуренса''...
Линија 209 ⟶ 208:
|}
Тако се у Ниш, и градску и војну болницу, [[1914]]. и [[1915]], што санитетским возом што дугим транспортним средствима, сливала не само „река“ многобројних избеглица, рањеника и болесника већ и „најезда“ милиона [[ваш]]ију и [[бактерија]], узрочника [[епидемија]] болести.
Масовна појава [[инфективне болести|заразних болести]] на почетку рата довела је до тога да ће Србија упркос сјајним победама на бојном пољу постати – земља смрти, а њена „ратна престоница Ниш“ и Моравска стална војна болница у њој највећа епидемиолошка заразна болница у Србији. Ниш је у том периоду стравично изгледао, како каже један од очевидаца;<br />''...„у граду је „царовала смрт“, блатњавим и излоканим улицама пролазила су запрежна кола натоварена болесницима, а још чешће грубо израђеним сандуцима“...''
Сви напори наших и страних лекара и медицинског особља, нису могли да спрече масовно умирање у Нишу: <br />...''„И мртви се не сарањују већ неколико дана, јер је настала пометња међу онима што праве мртвачке сандуке, што односе на гробље, што копају раке и сарањују“...''
Линија 249 ⟶ 248:
[[Датотека:Ratni put VB Niš u I Svetskom ratu.jpg|мини|десно|300п|<center>Пут Моравске војне болнице у [[Први светски рат|1. светском рату]] до острва [[Видо]]. Тамнијом бојом означена су места у којима је болница привремено радила.<center>]]
[[Датотека:Srpska vojska u Draču.jpg|300п|мини|<center>Српска војска стигла је у Драч након мукотрпног и тешког марша преко Албаније 15. јануара 1916.]]
Снажан продор напријатеља са севера и истока Србије условио је [[21. октобар|21. октобра]] [[1915]]. повлачење Моравске сталне војне болнице;...''„једине српске санитетске формације која је остала формација и током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па до Скадра, па кроз глибове дивљег албанског приморја, до Вида, Острва Смрти, на коме је одмах дејствовала“''...<br />Америчкој мисији др Владимир Станојевић је предао 1.300 рањеника заједно са др Божидаром Замфтом, да сачека непријатеља, а у повлачење је кренуло целокупно особље болнице са јединицом од 500 регрута моравске болничке чете,'' „... са више хране за људе и стоку него ли болничких ствари...“''
Упоредо са војском повлачио се и велики збег становништва, почиње [[голгота]] кроз снегом завејане планине [[Краљевина Црна Гора|Црне Горе]] и [[Кнежевина Албанија|Албаније]]. Хиљаде и хиљаде мртвих пратило је траг огромне колоне, неки су сахрањивани, а многи и без гроба остајали поред [[пут]]а. Повлачење је било тешко и напорно и трајало је три месеца све до [[21. јануар]]а [[1916]].
<center>
{| style="background:LightBlue; border-style:solid; border-width:2px; border-color:Blue; padding:2px;"
|Први ваздушни транспорт неколико болесника, у једном рату, обавили су српски и француски ваздухопловци, у току повлачења српске војске ка [[Кнежевина Албанија|Албанији]], са Косова Поља у новембру [[1915]]. за потребе Војне болнице Ниш. Прво на релацији [[Београд]]-[[Ниш]], а затим на релацији [[Призрен]] — [[Скопље]] на захтев управника др Владимир Станојевића. Први авионом превежени болесник до Скадра био је ''Милан Ростислав Штефанек'' словачки авијатичар, пребего из аустроугарске војске, који је после рата постао министар војске Чехословачке. Евакуацију ваздушним путем извршила је „француска аеропланска чета“ под командом капетана Витрала. Сваки други транспорт ових болесника био би [[смрт]]оносан. Први српски пилот који је у свом авиону [[1915]]. евакуисао рањеника био је Миодраг Томић.<ref>Dimić, Milorad; Fabijan S. Dimić K. (2000). ''Primena vazduhoplova vojske Jugoslavije u vazdušnom transportu bolesnika'' (на sr). Beograd: XIV kongres lekara Srbije i Kongres lekara otađžbine i dijaspore, 194.</ref>,
|}
</center>
Десет дана касније, [[1. новембар|1. новембра]] [[1915]]. болница је преко [[Куршумлија|Куршумлије]] стигла до [[Приштина|Приштине]]. Закаснивши да се споји са Моравском дивизијом, њен управник је самоиницијативно одлучио да болница самостално настави према [[Липљан]]у и [[Призрен]]у. У Призрену је болница боравила десет дана заједно са хиљадама војника и избеглица, Владом и Врховном командом српске војске. Продор Бугарске војске онемогућио је повлачење према битољу и Грчкој. У Призрену је извршена реорганизација болнице. Санитетска чета Моравске дивизије додељена је као део пратње Врховне команде, а остатку болнице наређено је да у [[Ђаковица|Ђаковици]] заједно са црногорским властима организује збрињавање рањеника и болесника и њихову евакуацију на територију Црне Горе. У Ђаковици, где је болница боравила седам дана, др Владимир Станојевић је основао болницу са 150 кревета, амбуланту и кухињу. И поред наређења да збрињава само официре команда болнице је самоиницијативно лечила све категорије болесника.
Дана [[17. новембар|17. новембра]] [[1915]]. болница је наставила свој ратни пут преко [[Пећ]]и и [[Андријевица|Андријевице]] и [[21. новембар|21. новембра]] стигла у [[Подгорица|Подгорицу]], без санитетског материјала који је остављен успут због великог закрчења путева избеглицама и честих напада побуњених Албанаца.
Из [[Подгорица|Подгорице]] болница наставља пут за [[Скадар]] где стиже [[6. децембар|6. децембра]] [[1915]]. У Скадру је др Владимир Станојевић добио наређење да организује привремену болницу у две зграде са 500 кревета, и обавезу да врши опслуживање и лечење сопствених али и рањеника и болесника смештених у црногорској болници. Наредних месец дана у овој болници лечено је преко 5.000 рањеника и болесника, а дневна смртност се кретала између 30 и 35 лица.
Поново је болница кренула на пут [[7. јануар]]а [[1916]]. и након мукотрпног и тешког марша, на коме је умрло преко 40.000 регрута [[15. јануар]]а стигла у [[Драч]]. Савезничка флота састављена од 45 бродова италијанске, 25 француске и 11 британске морнарице, до [[20. фебруар]]а [[1916]]. из [[Драч]]а на Крф је превезла 136.000 српских војника и цивила, међу којима су били и преживели припадници Моравске сталне војне болнице.
После великих напрезања и бројних жртава остатак болнице коначно је стигао на своје крајње одредиште, острво [[Видо]] са основним задатком да заустави помор српских војника.<ref name=autogenerated1 />
==== Острво Видо, Солунски фронт и повратак у Ниш ====
У моменту доласка на острво Видо Моравска стална војна болница била је једина сачувана санитетска установа српске војске. А на острву језив призор; привремена болница била је смештена под четири велика импровизована шатора, која су подупирала весла,<br />...''„а у њима гомиле наслаганих лешева помрлх војника... језив смрад лешева, остатака хране, фекалија, повраћања и урина помешан са влажном мемљивом земљом и знојем тешких болесника... гноја и одавно непревијених усмрделих рана... Овај пакао и ова гробница (нап. острво Видо) били су још и рој, још и кошница живог гада. Вашију је било толико да су оне као капље падале на људе одозго, са шаторског платна''“...<ref name="Павловић"/>
До доласка болнице смртност се кретала и до 150 људи дневно, а по њеном доласку захваљујући натчовечанским напорима њеног особља, до краја [[фебруар]]а [[1916]]. она се смањује на 15-18 дневно.
[[Датотека:Ost_vido1.jpg|мини|центар|800п|<center>После великих напрезања и бројних жртава преживели припадници Моравске сталне војне болнице Ниш стижу на [[острво]] [[Видо]]<br />...''„И тако се, најзад, српски војник превезао до Крфа, до Бизерте, а болестан и рањен у Француску, у Марсељ. Они који су отишли морем у Африку и Француску беху обезбеђени ... Али они који су дошли на Крф и Видо имали су да поднесу још тешка искушења“.''<ref>Станојевић В.: ''Историја српског војног санитета'', Београд, (1925). стр. 417-423; из чланка др Пере Николића: ''„Медицинска опажања на нашим рањеницима и болесницима у Бизерти.“''</ref><center>]]
На предлог савезника, а након стабилизације стања на острву [[Видо]], у [[пролеће]] [[1916]]. болница је расформирана, болесници су предати француској болници, а санитетски кадар је упућен у друге болнице и трупне јединице.<ref>Nedok A. ''Reorganizacija srpskog vojnog saniteta u 1916. godini, u Srpski vojni sanitet u 1916. godini'', AMN SLD, Beograd, 2007; ser B, vol.2, sv 2, 13–42.</ref>
[[Датотека:The first field hospital on the island of Vido.02.jpg |мини|десно|300п|<center>Болница на острву [[Видо]] била је смештена у 15 великих [[
[[Датотека:Вакцинација.jpg|мини|десно|300п|<center>[[Вакцина]]ција против [[тифус]]а у [[Солун]]у [[1916]].<center>]]
[[Датотека:Krf 1916.jpg|мини|десно|300п|<center>[[Крф]] [[1916]].<center>]]
Линија 281 ⟶ 280:
Из састава Моравске сталне војне болнице, издваја се део људства за оснивање болнице у Ипсосу, која је у свом саставу имала и бактериолошку лабораторију. Касније болница делује у оквиру Централне српске болнице у Седесу од [[9. мај]]а [[1916]]., а део људства са [[Милан Петровић (лекар)|др Миланом Петровићем]] маја месеца прелази у [[Воден (град)|Воден]] ''(данас Едеса)'', у коме су основана два одељења за опоравак рањеника. У Воденом су др [[Милош Поповић]] и др Милан Петровић покренули рад једине зубне станице у српској војсци;<br />...''„која је ушла у историју стоматологије будући да је за скоро две године рада збринула 17.900 пацијената, а њени лекари су обавили 30.366 стоматолошких интервенција“''...<ref name="Павловић"/>
У [[1917]]., [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српска војска]] је ушла са великим губицима које је имала током [[1916]]., када је из њеног строја било избачено 1.209 [[официр]]а, 32.880 подофицира и [[војник]]а. Међу њима било је 4.440 погинулих (13% свих избачених из строја). Наведени губици пресудно су утицали на наредна планирања употребе српске војске.<ref>''Arhiv srpske vojske'', Vojnoistorijski institut, Beograd</ref> У марту [[1917]]. српска војска је, због великих губитака и немогућности прилива кадра, извршила нову реорганизацију (од три армије образоване су две), па и санитет у оквиру ње је реорганизован у лето [[1916]]. по француском моделу.<br />''...„Раније дивизијске пољске болнице су биле укинуте те су уместо њих, образована алпинска дивизијска завојишта, по три на дивизију... Распоред је предвиђен тако, да једно завојиште буде првенствено за хируршке случајеве и да због тога има хирурге, друго је намењено за случај појаве заразних болести, треће, за разне друге указане потребе“...''<ref>Kolafatović D. ''Organizacija komandovanja na Solunskom frontu,'' ’’Ratnik IX’’, 1938</ref><br /> А, тај санитет сачињавало је само стотинак активних санитетских официра, са јако малим бројем школованих у те сврхе.<ref>Vrhovna Komanda, Sanitetsko odeljenje,'' Knjiga lekara i medicinara 1916-1918,'' A.V.I.I., Beograd, pop. 3a, kut. 95, fasc. 1, dok. 4.</ref> Остало су били резервни официри, истина највећим делом искусни ветерани из претходних [[Балкански ратови|Балканских]] и првога дела Првог светског рата.<ref>Nedok A.''Personalna istorija srpskog vojnog saniteta 1836- 1918;'' (rukopis, kod pisca).</ref>
И поред великог отпора савезника и кадровских проблема санитета пред пробој [[Солунски фронт|Солунског фронта]] Српска Врховна команда формира болницу у [[Драгоманци]]ма (Прву пољску хирушку болницу) на челу са [[Ђорђе Нешић (лекар)|др Ђорђем Нешићем]] и [[михаило Петровић (хирург)|др Михаилом Петровићем]], и успешно одговара постављеним задацима, а за свој рад болница је била похваљена од команмданта Друге армије [[Војвода (војни чин)|војводе]] [[Степа Степановић|Степе Степановића]].<ref>Opačić P. ''Solunska ofanziva 1918,'' Vojnoistorijski institut, Beograd, 1980</ref>
[[Солунски фронт]] је „пробијен“ и санитет војске Србије улази у ратом опустошену Србију. О раду санитета по уласку српске војске у Србију најбоље говори учесник тих догађаја генерал др Влада Станојевић:<ref>Stanojević V. ''Naš sanitet u Dobrudži, u Istorija srpskog vojnog saniteta i Naše ratno sanitetsko iskustvo (reprint),'' Vojnoizdavački i novinarski centar, Beograd, 1992; 423–432.</ref>
Линија 315 ⟶ 314:
У периоду 1941—1944. а у складу са разумевањем свог места у „новом поретку“, Недићева влада је захтевала од Војне болнице Ниш, као и од свих здравствених установа у окупираној Србији, да Немачкој пружи сваку помоћ. „Уредбом о одговорности општинских самоуправних органа“ којом се, свим лицима запосленим у локалним органима власти која одбију да приме дужност или поднесу оставку, претило се принудним радом, упућивањем у [[сабирни логор|концентрациони логор]] и преким судом, па је већи део затеченог састава Војне болнице морао да прихвати и настави рад у болници. Желећи да буде сигурна у потпуну послушност медицинског и немедицинског особља у болници, [[Србија под немачком окупацијом|Недићева власт]] је затевала од запослених и да обавезно, потпишу „Изјаву о лојалности Недићу“, и обавежу се на непружање медицинске помоћи и борбу против [[комунизам|комуниста]] и [[слободно зидарство|масона]], што је био услов за добијање плате.
У болничкој згради [[Немци]] су лечили припаднике својих јединица, а у приземним павиљонима радила је народна болница која је поред лечења народа, лечила и припаднике [[Српска државна стража|Недићевих]], [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|Љотићевих јединица]], [[жандармерија|жандармерију]] и [[Четници Косте Пећанца|четнике Косте Пећанца]].<ref name="Поводом"/>
У Србији су окупационе власти почеле да формирају [[сабирни логор|концентрационе логоре]] већ средином [[1941]]. Један од логора био је и [[Логор Црвени крст]] у Нишу. Бригу о лечењу рањених и болесних логораша, и немачких стражара и њихове присталице, одмах по његовом оснивању преузела је Војна болница. За ту намену издвојен је посебан део болнице, све до [[нишка операција 1944.|ослобођења Ниша]].<ref name="Поводом"/>
У току масовних савезничких бомбардовања Ниша и околине од октобра [[1943]]. до септембра [[1944]], велики број повређених збринут је у Војној болници.<ref name="Поводом"/> Посебно ће остати у памћењу медицинског особља болнице, бомбардовање Ниша на Васкрс [[1944]]. У првом савезничком бомбардовању погинуло је 700 грађана Ниша. Бомбардовање су извеле бомбардерске групе - 12. ваздушне команде Ратног ваздухопловства Сједињених Америчких Држава. Следеће бомбардовање Ниш је задесио 30. марта 1944. Извлачење мртвих и рањених трајало је 7 дана. Треће бомбардовање уследило је 5. априла 1944.
Ипак трећи септембар [[1944]], сматра се, био је један од најтрагичнијих дана за Србију: тада је више од 300 бомбардера из 15. Америчке ваздухопловне армије тукло градове на [[Балканско полуострво|Балкану]] а једна шестина те флоте напала је [[Ниш]]. Била је то операција савезничких снага под чудним називом „Недеља пацова“. За само седам дана, према немачким извештајима, око 2.000 авиона бомбардовало је Србију. На Ниш је тада бачен експлозива из 1.200 савезничких авиона.<ref>''Ниш у Операцији „Недеља пацова“'' у тексту:[http://istorijanisa.wikidot.com/vodeci-na-listi-bombardovanih-gradova-u-drugom-svetskom-ratu Водећи на листи бомбардованих градова у Другом светском рату]</ref>
Линија 350 ⟶ 349:
==== Грађевинска инфраструктура ====
[[Датотека:Vojna bolnica Niš 004.jpg|мини|десно|300п|<center>Одељења за хируршке болести<center>]]
Болница захвата површину од 66.372 м
Завод за превентивномедицинску заштиту и Одељење примарне медицинске заштите смештени су у посебном објекту (некадашњем Војномедицинском центру), ван локације Војне болнице.
Линија 391 ⟶ 390:
Поред обављања задатака из домена лечења Војна болница је и наставна база како војног санитета тако и Средње медицинске школе у Нишу и [[Медицински факултет Универзитета у Нишу|Медицинског факултета у Нишу]].
Војна болница је установа отвореног типа како за школовање свих профила медицнског кадра из цивилних структура (волонтери, лекари приправници, специјализанти, санитетски кадар за ратне дужности итд), тако и прихват и лечење цивилних осигураника чији број непрестано расте. Учешће цивилних осигураника у искоришћености постељног фонда кретало се у проценту од 15-20 % са тенденцијом раста.<ref name="Поводом"/>
Уназад неколико година болница је остварила 65.000 до 70.000 болесничких дана, обавила преко 1.000.000 разних услуга и прегледа, код 180.000 до 200.000 осигураника, извршила 1.200 хемодијализа, обавила 30.000-38.000 систематских специјалистичких прегледа и прикупила преко 2000 литара [[крв]]и
Линија 403 ⟶ 402:
Након дужег прекида у међународној сардњи војске, изазваног распадом бивше Југославије, и реорганизацијом војске, почетком [[2003]]. Војна болница међу првим установама у тадашњој војсци Србије и Црне Горе, на позив УН за упућивање [[Организација уједињених нација|Санитетског тима у мировну мисију УН]] у [[Конго|Републику Конго]], на предлог Министарства одбране, шаље санитетски тим састављен искључиво од њених припадника ([[љекар|лекара]] и [[медицински техничар|медицинских техничара]]: официра, подофицира и цивилних лица). Од [[2003]]. до [[2010]]., у 15 тимова колико је до тада упућено у [[Демократска Република Конго|ДР Конго]], Војна болница Ниш је у сваком тиму имала и своје представнике.
Војске Србије у мировну операцији УН - -{MINURCAT}- у [[Чад]]у, на основу одлуке коју је Влада Републике Србије усвојила је на заседању 7. маја [[2009]], шање (у саставу норвешког контингента) шесточлани тим санитетске службе ВС. И у овом тиму налазе се представници Војне болнице Ниш, који након завршетка обуке у Норвешкој у трајању од шест недеља, [[23. јун]]а [[2009]]. одлазе у Чад.<ref name="Павловић"/>,
Упућивањем др Славише Ћирића, начелника Одељења за инфективне болести Војне болнице у Нишу, на дужност шефа Санитетске службе у мисији „-{EUTM Somalia}-“, Војна болница у Нишу је [[25. април]]а [[2012]]. отпочела са првим учешћем својих припадника и представника Србије у мултинационалној операцији Европске уније, „-{EUTM Somalia}-“ у [[Уганда|Уганди]]. Ћирић ће на овој дужности у Уганди провести шест месеци .<ref>[http://archive.is/20120805104906/www.mod.gov.rs/novi.php?action=fullnews&id=3808 ''Упућивање представника МО и ВС у мисију Европске уније "EUTM Somalia" у Уганди'']</ref>
| |||