Абдул Азиз — разлика између измена

'''Абдул Азиз''' ({{јез-тур|Abdülaziz}}; [[Истанбул]], [[9. фебруар]] [[1830]] — Истанбул, [[4. јун]] [[1876]]) био је 32. османски султан и у исто време калиф ислама. Његов отац био је [[Махмуд II]]. Наследио је брата Абдулмеџида I након његове смрти 1861. године и био на власти све до свргавања од стране државних званичника крајем маја 1876. године. Умро је 4 дана касније извршивши самоубиство, мада многи тврде како је убијен. Реформе су спроводили Мехмед- паша и Фауд-паша, који су били прослављени у историји османског царства. У царству није било проблема све до њихове смрти 1875. године, када је држава прогласила банкрот. Био је једини султан који је ишао у званичне посете иностранству. Обишао је Египат, Немачку, Француску и Велику Британију. Нико од његових наследника ([[Мурат V]], [[Абдул Хамид II]], [[Мехмед V|Мехмед V Решад]] и [[Мехмед VI|Мехмед VI Вахдедин]]) нису покушавали да дођу до престола све до његове смрти.

За разлику од својих претходника, у његово време није било никаквих ратова, нити сукоба са другим земљама. Још од париског мира 1856. у Европи је дошло до привременог примирја. У његово време није било територијалних губитака, такође. Било је немира на његовим територијама, али оне нису изгубљене његовом вештом дипломатијом и пацифистичком политиком.

[[Датотека:Nikola I Petrovic Njegos (1840-1921), srpski kralj Crne Gore.jpg|left|thumb|Никола I Петровић Његош (1860-1918), кнез и касније краљ Црне Горе. ]]

Још од проглашења османске [[Црна Гора|Црне Горе]], царство је имало потешкоће да контролише тај део царства због планина које окружују села, те су она била малтене независна, као што нису могли да контролишу њихову администрацију. Као последица париског мира из 1856. године, црногорски кнез [[Данило Петровић|Данило]] је прогласио независност од османског царства. Страни делегати му то нису саветовали, већ су му саветовали да призна супериорност османског царства, а да га они уздигну у ранг маршала и дају му новац како би купио део територије Босне и проширио своју територију. Данило је убијен 1860. године. Наследио га је његов рођак Никола, који је хушкао револт против порте у Босни и Херцеговини. Султан је послао Вогар Омер- пашу на Црну Гору. Он је са војском опседао планински део земље са три стране. Успео је да продре са војском дубље у земљу и присили Николу да се преда 30. августа 1862. године. Он је потписао предају, што му је омогућило да остане владар Црне Горе, али су Турци могли да граде било шта на територији земље како би показали своју супериорност у Црној Гори. Под притиском Русије и Француске, као и порте, султан је 2. марта 1864. године издао ферман по коме се поништава онај део споразума са Николом у коме Турци имају право да граде на територији Црне Горе, услед претензије Абдул Азиза да у Црној Гори гради утврђења и војне базе.

Србија је од 1389. године била под управом османског царства све до 1815. године. Године 1830. договорено је да [[Србија]] постане кнежевина у оквиру османског царства. Након париског мира 1856. Османско царство је имало право на 6 утврђења у Србији, укључујући и Београд, главни град Србије. Турска војска је била добро утренирана и служила је Турцима за очување реда у Србији. Присуство турске војске у Београду изазвало је немире у царству, поготово када је створена српска народна војска. Сукоби су кулминирали када су Турци убили српског дечака на [[Чукур чесма|Чукур чесми]], па су онда Срби узвратили убивши османске војнике. Десетог јуна 1862. године Турци су извршили четворочасовно артиљеријско бомбардовање Београда. Оно је заустављено интервенцијом страних конзула, изазвану апелом кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила Обреновића]]. Под страним притиском, султан је издао ферман 6. септембра 1862. по коме се број османских утврђења у Србији смањује са 6 на 4, као што је забрањено мешање Турака у унутрашњу политику Србије. Како је избила побуна на Криту и појачали се страни притисци, султан је издао нови ферман у марту 1867. године по коме се преостала 4 утврђења напуштају и предају Србији. Тиме је Србија добила већи степен аутономије.

Побуна на Криту догодила се касне 1866. јер је претежно грчко, православно становништво, желело да се прикључи краљевини Грчкој. [[Краљевина Грчка]] је подржала побуњенике, али је та помоћ била ограничена јер стране силе нису желеле да се Крит одвоји од Османског царства. Султан је послао свог делегата Мехмед-пашу да смири побуњенике и нађе заједнички језик са њима како би дошло до компромиса. Међутим, то се није десило. У време 11. фебруара 1867. султан је послао велику војску на челу са [[Омер-паша Латас|Омер- пашом]], звездом кримског рата да угуши буну.

После војног преузимања, султан је послао највише званичнике и смирио сенат тако што им је дао позиције и ордење, те је тако повратио мир и вратио Крит под власт Истанбула ране 1868. године. Као резултат ове буне одржала се специјална конференција у Паризу 19. септембра 1869. године која је дискутовала о споразуму из 1856. године, те су острву одобрене трговинске консеције, као и изузимање плаћања пореза и војне службе.

Како је османска традиција наслеђивања остала непромењена још од 1281. године, по њој, формално, најстарији принц долази на престо. Султан Абдул Азиз желео је то да промени. Желео је да успостави систем као што је био у Русији и Британији, а то је да владар може да бира коме ће оставити престо, како би његов син, принц [[Јусуф Изедин ефендија|Јусуф Изетин ефендија]], дошао на престо после његове смрти. Наишао је на жесток отпор међу религијским круговима и царској породици.

[[Датотека:Sultan Murad V of the Ottoman Empire.jpg|веза=https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Sultan%20Murad%20V%20of%20the%20Ottoman%20Empire.jpg|мини|Принц Мурат, касније султан Мурат V (1876)]]