'''Типик''' је скуп прописаних правила ([[зборник]]), који садржи начин и редослед вршења [[црква|црквених]] служби.
Типик је књига која садржи систематска упутства о начину и редоследу богослужења у православној цркви. Зове се и црквени устав. Први, општи део типика, садржи упутства за богослужење у васкрсне, седмичне и суботње дане (општа упутства о поретку богослужења). Други део (синаксар или месецослов) садржи упутства о измењивим песмама и о поретку богослужења према минејском циклусу, као и о богослужењу у време посног и цветног триода. Трећи део представља допуну за прва два дела и садржи упутства о измењивим песмама које се поју током годишњег и седмичног круга, а дате су и саме те песме. На крају типика налазе се храмовне главе и луновник. У првим вековима хришћанства није било чврсто успостављених прописа за одвијање богослужбеног чина. Најстарији типик настао је у лаври Св. Саве Освећеног (Палестина) у VI веку и зове се Палестински или Јерусалимски. Рукопис је нeстао када је Хозроје освојио Јерусалим (614). Јерусалимски типик је допуњаван и прерађиван. Први архиепископ Српске цркве, Св. Сава саставио је Карејски типик (1199) за Карејску испосницу на Атосу, Хиландарски (1200-1207) и Студенички (1207-1215) типик. Сва три припадају тзв. ктиторским типицима и прераде су типика цариградског Евергетидског манастира. У Србији је током XIII века у употреби био Студитски типик, а у XIV веку настају преводи две редакције јерусалимског типика. Први превод је начињен 1318-1319. године старањем архиепископа Никодима, а други у Хиландару (1331). Данас је познато око шездесет преписа типика на српскословенском.
:„Типик је потпуни Црквени Устав којим се руководе свештенослужитељи у конкретним богослужбеним ситуацијама“.<ref>ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛУЖЕЊА, ИМС, [[Београд]] ([[Москва]])</ref>
