Василије II Бугароубица — разлика између измена

| владавина = [[976]]. -— [[1025]].

Василије II је у крви угушио бројне устанке и грађанске ратове који су били на територији Византије и стао је на пут јачању власти феудалаца. [[Охрид]]ску епископију је уздигао на степен архиепископије и била је потчињена лично њему.

Без обзира на смрт оца и стицање очуха, живот Василија II и брата му [[Константин VIII|Константина VIII]] био је без значајних политичких промена, зато што нови цар није имао деце па су царевићи били сигурни. Док је њихов живот пролазио мирно, Теофано се није могла помирити са животом с новим супругом, који по описима савременика није био неки лепотан. Своју утеху она је нашла у царевом нећаку и потенцијалном престолонаследнику [[Јован I Цимискије|Јовану]] с којим ће склопити заверу да се Нићифор уклони, што се и остварује [[969]]. године када је Нићифор убијен у [[atentat|атентату]]<ref>[https://web.archive.org/20031027064319/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/leo3.html Јован I организује заверу за убиство цара Нићифора] (превод с грчког на енглески)</ref>. Очекивано ново венчање и крунисања падају у воду када патријарх одбија да крунише Теофану зато што "царев убица не може постати цар", па је она послана у манастир, тако да су млади царевићи сада изгубили и мајку. Како ни нови цар није имао деце, они су ипак остали једини наследници царства. Једина стварна претња на крају постаје њихова мајка која, током пресељења из једног манастира у други, добија допуштење да посети своју децу и бившег љубавника а тадашњег новог цара Јована. Она тада, у нападу беса због свега изгубљеног, међу осталим оптужбама против свих присутних виче како Василијев отац није [[Роман II]] него неки њен анонимни љубавник. Но, овим оптужбама огорчене жене на крају није нико веровао. Након тога мирни дворски живот наставио се природним током све до јануара [[976]]. године када је цар Јован I изненада преминуо -- одпреминуо—од последица тифуса или тровања које је организовао патријарх (у зависности о томе који се историјски извори гледају).

Убрзо по доласку те вести у [[Константинопољ|Цариград]], Василије II (као старији цар) и његов брат Константин VIII (као млађи цар) [[10. јануар]]а [[976]]. године су крунисани су за цареве уз помоћ свог ујака [[Василије Лекапен|Вазилија Лекапена]]<ref name="Хронологија Византије">[http://www.fordham.edu/halsall/basis/psellus-chrono01.html Михајло Пселос: Хронологија Византије између 976. и 1077. године]</ref> који је био председник Сената. То крунисање наводно је због Василијеве младости -— тада је имао 17 година -— одлучио оспорити нећак цара Нићифора [[Варда Склир]], заповедник византијске војске у [[Азија|Азији]]<ref name="Хронологија Византије" />. Током рата који ће трајати готово три године побуњеници ће освојити целу [[Мала Азија|Малу Азију]], а њихова ће [[ратна морнарица|морнарица]] нападати Цариград. На крају ће ипак лојалне трупе под заповједништвом [[Варда Фока Млађи|Варде Фоке]] [[24. март]]а [[979]]. године остварити коначну победу у [[битка код Панкалије|бици код Панкалије]], након које Варда Склир бјежи у [[Багдад]] под арапску заштиту. Овај трогодишњи грађански рат најбоље су искористили Василије Лекапен и генерал Варда Фока који су практички владали током овог времена у име Василија II. Такођр, повлачење војних снага с Балкана су искористили [[Бугари]] који се успешно буне под водством [[Самуило (цар)|Самуила]] који ће се у блиској будућности крунисати за бугарског цара.

Дебакл из 986. године и заузетост догађајима у Азији резултује ширењем Бугарске државе која 997. године контролира територије данашње [[Македонија|Македоније]], [[Бугарска|Бугарске]], [[Албанија|Албаније]], [[Србија|Србије]], [[Црна Гора|Црне Горе]], источне половине [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и најсевернијег дела [[Грчка|Грчке]]. Те, за овај рат критичне, 997. године Нићифор Уран је остварио неочекивану победу над Самуилом код реке Сперхије. Након тога војна срећа потпуно се окренула, тако да је ускоро [[Бугарска]] "ослобођена"<ref>[https://web.archive.org/20020614180150/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/scyl2.html Јован Скилица: Василије и Константин -— о освајању Преслава у Бугарској] (пријевод с грчког на енглески)</ref>, а [[Драч]] је прешао у византијске руке. У таквој ситуацији долази до склапања десетогодишњег примирја између зараћених снага.

Почетак нових ратних операција догодиће се тек 1014. године, када у [[битка на Беласици|бици код Беласице]] Василије II је потпуно победио бугарску војску. Потом је наредио да се ослепи 15.000 заробљеника, након чега их ослобађа како би ишли кући <ref>[https://web.archive.org/20010713050653/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/scyl1.html Јован Скилица: Василије и Константин -— Битка код Беласице] (превод с грчког на енглески)</ref>. Након што је угледао ту слепу војску, цар [[Самуило (цар)|Самуило]] је доживео [[срчани удар|инфаркт]] и умро. Истовремено са овом изгубљеном битком бугарска војска је у другом окршају потукла византијску војску коју је водио [[солун]]ски војсковођа, што је онемогућило наставак велике византијске офанзиве која ће завршити анексијом целог [[Балканско полуострво|Балкана]] 1018. године. Хрватски краљ [[Крешимир III]] је тада био присиљен признати цара Василија II за свог врховног господара.