Рукописна књига — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м сређивање |
|||
Ред 14:
'''Рукопис''' (средњов. лат. ''manuscriptum'' према лат. ''manu scriptum'': руком писати)<ref name="enciklopedija"/> је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава '''књигу писану руком''' (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: '''свитак''' и '''кодекс'''.
'''Свитак''' је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа
'''Кодекс''' је настао повезивањем листова пергамента (касније папира) кожним врпцама (''cauda, coda'') па отуда и назив овомг облика рукописне кљиге
* '''''Аутограф''''' је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор. Ако је аутор исписао исто дело више пута само једно од њих је аутограф.
* '''''Логограф''''' је копија, односно препис изворног рукописа
* '''''Архетип''''' је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи. Архетипом се често назива и први препис рукописа.
Научна дисциплина која се бави проучавањем рукописа на папирусима зове се '''папирологија''', а научна дисциплина која проучава кодексе '''кодикологија''' (лат. ''codex'': рукописна књига и грч. ''logos'': реч)<ref name="barac"/><ref name=enciklopedija>[http://www.enciklopedija.hr Hrvatska enciklopedija]</ref>
== Кратка историја рукописне књиге ==
Претече кодекса јављају се још код [[Хетити|Хетита]] у 2. миленијуму п. н. е. Глинене плочице исписане текстовима различите садржине понекад су повезиване кожним тракама у диптихе, (триптихе, полиптихе...) и то су најстарији облици слични књизи какву данас познајемо. На оваквим глиненим плочицама исписан је и „[[Еп о Гилгамешу]]“. Након глинених плочица појављују се воштане таблице (лат. ''tabulae''), прављене од дрвета и премазиване слојем воска по коме се писало заоштреном писаљком
У Египту се пре око 3000 год. п. н. е појавио свитак и као облик рукописне књиге доминирао је до 4. века н.е. Од Египћана су га преузели и други народи, па је постао најраширенији облик писаног документа хеленистичког и римског периода.
У [[антички Рим|старом Риму]] у 1. веку н.е. појављује се нови облик рукописне књиге
Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи. У 3. веку п. н. е. преписивање и умножавање рукописа обављали су библиофили (лат. ''bibliophilae''). Они су се осим умножавањем бавили и продајом преписаних рукописа и сматрају се претечама издавача и књижара. Богати Римљани имали су посебне робове, најчешће Грке, чији је посао био преписивање књига, а звали су се либрариуси (''librarius'').
После распада [[Римско царство|Римског царства]] античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне [[Феудализам|феудалне]] државице на западу, [[Византијско царство|Византија]] на истоку и нова [[ислам]]ска култура у источном [[Средоземно море|Средоземљу]]. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.
Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.<ref name="barac"/>
Ред 46:
<gallery>
Great Isaiah Scroll.jpg|<small>'''Велики свитак Исаијин''' (''Great Isaiah Scroll''), део '''Кумранских рукописа''' из 100. год. п. н. е. исписан је у ступцима.</small>
Halesowen Abbey Scroll (Magna Carta), Society of Antiquaries of London, UK
</gallery>
== Кодекс ==
'''Кодекс''' у средњем веку означава књигу, писану руком прво на [[пергамент]]у, а затим на [[папир]]у. Кодекси садрже првенствено дела античких писаца, а од 5. века постепено се појављују и преписи [[Библија|Библије]] и других богослужбених књига. Настанак кодекса омогућила је појава новог материјала за писање
=== Израда кодекса ===
Ред 60:
Писање текста и његово украшавање ретко је радила иста особа. Израда кодекса уопште била је трезултат сложеног тимског рада [[pisar|писара]], преписивача ([[kaligrafija|калиграфа]]), рубрикатора, [[Илуминирани рукописи|илуминатора]] и [[књиговезац]]а.
На припремљеном пергаменту писар је најпре означавао простор на коме ће се налазити текст, а на рубовима је остављао простор за маргине. Посебно је обележаван и просто за ступце и илуминације (украсе). Да би писао равномерно писар је исцртавао и линије редова текста.
Текст кодекса је често писан у две колоне на страници, без прекида и без одвајања речи. Ради уштеде времена и простора текст је обиловао ''лигатурама'', тј. међусобно спојеним словима које је могао препознати само добар познавалац писма и скраћеницама
=== Писмо рукописа ===
Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало. Отуда велике разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истог кодекса који је исписивало „више руку“. С друге стране, управо та разноликост омогућила је бржи развој писма, који се појавом штампе вишеструко успорио.
У зависности од функцији текста (степену његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописног писма, најједноставније подељени на свечано монументално
=== Нумерација и пагинација ===
Рукописне књиге у почетку нису имале нумерисане листове. У 12. веку појављује се нумерација свезакла (тетрада), а тек у 16. веку пагинација страница. Свешчице су означаване на последњим страницама римским или арапским бројевима или словима алфабета. ове ознаке називају се ''сигнатуре''. У рукописима после 11. века уместо нумерације често се налазе ''рекламате''
У ћириличким рукописима нема нумерације нити пагинације већ су свеске обележене словима грчких бројева при дну прве странице (сигнатуром од једног или два слова).<ref name="barac"/>
Ред 79:
* '''Заставица''' у рукописној књизи представља орнаментално поље на почетку текста, поглавља или важније целине. Заставицама се украшавају нарочито ћириличке богослужбене књиге (старослов. ''заставити'': украсити).
* '''Минијатура''' (лат. ''minium'': црвена боја) обухвата све оне елементе сликане или цртане на маргинама, у оквиру ступца или ређе на целој страни. У [[Јеванђеље|јеванђељима]] минијатуре често укључују и портрете [[Јеванђелисти|јеванђелиста]]. Ретко илуструју текст уз који стоје. Један од изузетака представља ''[[Призренско јеванђеље]]'' у коме минијатуре непосредно илуструју текст.
* '''Иницијал''' је истакнуто и украшено слово на почетку текста, поглавља или целине.
<gallery>
Radoslav Gospels 001.jpg|<small>'''Заставица'''
Miroslavs Gospel.jpg|<small>'''Минијатура'''
Radoslav Gospels letter B.jpg|<small>'''Иницијал''': слово „Б“
</gallery>
Ред 92:
== Писари и радионице ==
[[Датотека:KellsFol291vPortJohn.jpg|250px|мини|десно|''Book of Kells'']]
Развој хришћанства пред књигу поставља нове захтеве. Уређивање црквеног живота темељи се на богослужбеним књигама. Зато се у средњем веку производња чување књига организују у манастирским библиотекама, док се умножавање врши у преписивачким радионицама
Постојале су две врсте писара: искусни калиграфи, '''антиквари''' (''antiquarii'') и '''скриптори''' (''scriptores'') који су преписивали једноставне текстове. Писари су могли да буду само они монаси који су имали довољно знања, велику писарску вештину и посвећеност том духовном послу. Уживали су велики углед, неретко и привилегије, а у неким земљама су имали и правну заштиту.
Најпознатије писарске радионице основане су у првим манастирима у јужној [[Италија|Италији]]
'''Манастир Виваријум''' основао је римски сенатор [[Касиодор Сенатор|Касиодор]] у 5. веку на свом имању, како би надокнадио духовну академију коју није успео да оснује у Риму. Прописао је правила монашког живота, која су обухватала и обавезу да преписују књиге хришћанских, као и најважнија дела античких писаца.
Ред 105:
=== Византијски скрипторијуми ===
После пропасти Западног римског царства и [[Велика сеоба народа|Велике сеобе народа]] римска и хришћанска култура селе се на исток. [[Византијско царство|Византија]] гради нову културу али, за разлику од запада, чува и античку традицију. Убрзо по оснивању [[Константинопољ]]а почиње да ради и скрипторијум са великим бројем преписивача. Радио је у саставу [[Цариградска библиотека|царске библиотеке]] Академије коју је 365. године основао цар [[Константин VII Порфирогенит|Константин Порфирогенит]]. Осим у скрипторијуму књиге су преписиване и у Библиотеци [[Цариградска патријаршија|цариградског патријарха]] и у манастиру Студиону, првом манастру основаном на територији Византије 462. године. Неколико деценија по оснивању игуман Теодор увео је обавезу преписивања књига прописану манастирским [[типик]]ом.
Манастир Студион извршио је велики утицај на остале хришћанске манастире, а посебно на манастире на [[Света гора|Светој Гори]]. Светогорски писари имају велику улогу у преписивању античких рукописа.<ref name="barac"/>
'''Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања [[књига]]'''. To је забележено у целој [[Европа|Европи]]. На [[Балканско полуострво|Балкану]] је још у [[19. век|XIX веку]] „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из [[7. век|VII]]-[[17. век|XVII века]] „постоји само у рукописном облику“. До [[1500]]. год. 77% свих штампаних књига су биле на [[латински језик|латинском језику]], пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали [[Акценат (лингвистика)|акценте]], [[самогласник]]е и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".
== Рукописне књиге код Срба ==
[[Датотека:Povelja Cara Dušana Hilandaru.JPG|250px|мини|десно|Повеља цара Душана Хиландару]]
[[Датотека:Miroslav's Gospel 002.jpg|250px|мини|десно|Мирослављево јеванђеље]]
Преписивачка активност српских манастира у средњем веку одвија се под утицајем Византије. Од првих писара у 12. веку све више се води рачуна о писму, ликовном изразу и језику. Српски писари ширили су ову вештину и вршили утицај на друге средине у којима су радили.
У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као ''повеље, грамате'' и сл. Оснивачка повеља [[манастир Високи Дечани|манастира Дечани]] исписана је на свитку дугом 5 м. У [[манастир Хиландар|хиландарској]] библиотеци чувају се свици на пергаменту који датирају из 14. века.<ref name="barac"/>
Ред 132:
* [[Доментијан]]ово '''[[Житије светог Саве]]'''
* [[Јефимија|Јефимијина]] '''[[Похвала кнезу Лазару]]'''
* '''Надгробно слово деспоту [[Ђурађ Бранковић|Ђурађу Бранковићу]]'''
* '''[[Слово љубве]]''' деспота [[Стефан Лазаревић|Стефана Лазаревића]]
Ред 159:
{{Commonscat|Manuscripts}}
* [https://www.nb.rs/collections/index.php?id=9469 Народна библиотека Србије
* [http://digital.bms.rs/ebiblioteka/collections Дигитална БМС
* [http://srpskaistorija.com/2015/02/06/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BD%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B5/ Српске рукописне књиге]
[[Категорија:Књиге]]
| |||