Википедија

Црква Светог пророка Илије у Сићеву — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м сређивање
м сређивање
Ред 23:
'''Црква Светог пророка Илије у Сићеву''' једна је од цркава Сићевачке парохије која је у саставу Православне Нишке епархије. Храм посвећен [[Илија|светом пророку Илији]], изграђен је пре 1865. године, а звоник у његовој порти 2010. године.<ref>Јанићијевић Ј, ''Културна ризница Србије'', Идеа, Београд, 2001.</ref>
== Положај и стање заштите ==
Црква Св.пророка Илије налази у насељу [[Сићево]] у оштини [[Нишка Бања]] на око 17&{{nbsp;}}km, источно од [[Ниш]]а према [[Пирот]]у, у почетном делу [[Сићевачка клисура|Сићевачке клисуре]], испод брда „Вишеград“. На нешто мање од два километра североисточно од магистралног пута Ниш—Софија, кроз лепе предеоне целине очуване природе, стиже се добрим асфалтним путем до централног дела насеља Сићево, и кроз велелепну капију улази у заједничког двориште [[Ликовна колонија Сићево|Ликовне колоније Сићево]] и порте цркве Св. пророка Илије, коме због запуштености фасаде прети урушење.<ref>Парохија Сићево, ''Храм светог пророка Илије у Сићеву'', на страници:[http://eparhijaniska.rs/%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0/142-%D0%B0-%D0%BD-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%BE/4128-%D1%81%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0 Епархије Нишке] Приступљено 3.9.2015.</ref>
 
== Историјат ==
Ред 32:
Верски живот хришћана села Сићево после ослобођења од Османлија постепено се нормализовао. Успостављена је редовна црквена организација а храм Св. Илије је обнављен. Из стања сталне опасности по живот, част и имовину, сељани су прешли у слободу. Економско јачање Сићева, промена својинских односа и прилив становништва значајно су утицали да се ослобођење прихвати још интензивније одвија духовни живот.
 
За укупно функционисање верског живота хришћана у Сићеву и овом храму од великог значаја био је рад Црквене општине. Чланови Црквеног одбора -— тутори били су највиђенији чланови села и често највећи дародавци. Они су се старали о цркви и њеној имовини (што и данас чине) и водили рачуна о реду на богослужењима.<ref>Петар В. Гагулић, ''Нишка Православна црквена општина'', Ниш, 1978, 14</ref>
=== Услови за настанак ===
[[Датотека:Sićevo panorama.JPG|300px|мини|Насеље Сићево у коме се налази црква Св. пророка Илије]]
Ред 41:
[[Сићевачка клисура]], пробојница реке [[Нишава|Нишаве]], непроходна све до пред крај [[19. век]]а када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од [[Османско царство|Османског царства]] и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако ''„скромних размера и ненаметљивог изгледа“'',<ref name="Ref11">Миша Ракоција, ''Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури'', Ниш (2007). стр. 11-14.</ref> значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости [[Ниш]]а, [[Нишава|Нишавља]] и [[Јужна Србија|Јужне Србије]].<ref>Јанковић Т, ''Историја развитка Нишавски долине'', Београд, 1909, 55.</ref> На ово је утицала чињеница да је још из доба [[Римско царство|Римског царства]] Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени [[Via militaris|Виа Милитарис]] заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.<ref>Zirojević O, ''Carigradski drum od Beograda do Sofije (1459-1683)'', Zbornik istorijskog muzeja Srbije 7, (Beograd 1970), 35.</ref> На овој планини 2. јануара [[1444]]. године Српска и Угарска војска предвођена [[Ђурађ Бранковић]]ем и [[Јанко Хуњади|Јанком Хуњадином]] у свом последњем покушају да заустави османлијску војску у њеном освајачком походу, уништи и у самом средишту Куновице, заустави је и разбије.<ref>Стојановић К, ''Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, записи и др,'' Споменик СКА 3, Београд 1890. 141, 152.</ref> И поред првих успеха Српска и Угарска војска се повлаче са простора нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.
 
Такође и за градитеље путева из време Османлијаског царстца Сићевачка клисура је остала несавладива препрека па је остала по страни важних путева, или [[Цариградски друм|Цариградског друма]], који је преко Куновице ишао скоро потпуно истом трасом као [[Via militaris|Виа Милитарис]]. То је стварало идеалне услове да се живот у неприступачним гудурама Сићевачка клисура одвијао у знаку духовног мира ослобођен страха, посебно у ратним временима и вишевековном ропству Србије под [[Османско царство|Османлијским царством]].<ref>Костић, М., ''О улози и значају Сићевачке клисуре за саобраћај, насеобине и људска кретања'', ЗРПМФ 2, Београд 195.</ref> Тај њен унутрашњи мир привлачио је многе духовнике, са разних простора Балкана. Тако је средином [[15. век]]а, почело насељавање Сићевачке клисуре калуђерима који су бежећи са Истока према Западу, пред налетом Османлија, повлачили ка Западу. Међу њима су били монаси Грци, Бугари, али и Срби са Свете горе. Све бројнији монаси су у скровитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре градили су бројне манастире, цркве и црквишта, желећи да достигну „духовне висине“ (истовремено штитећи сопствене животе од терора [[ОсманлијеОсманско царство|Османлија]]).
 
Тако је простор Сићевачке клисуре постао црквено средиште, нека врста мале „свете горе“, ''у којој су се књиге писале и осликавале, цркве и манастири обнављали или из основе градили и живописали.''<ref name="Ref11"/> Ова духовна, стецишта код околног становништва осмислила су многе легенде о тајновитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре. Једна од њих је она о постанку Манастира Свете Богородице у Сићеву, на густо пошумљеним северним падинама Кусаче.<ref>Kanic F, ''Srbija, zemlja i stanovništvo II'', Beograd 1985, 555</ref>
Ред 63:
{{reflist|2}}
== Литература ==
* Андрејевић Б. 2001. ''Споменици Ниша -— заштићена културна добра од изузетног и од великог значаја,'' II издање, Ниш 2001.
* Калић-Мијушковић Ј., 1983. ''Ниш у средњем веку'', Историја Ниша I, Ниш, 1983.
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Црква_Светог_пророка_Илије_у_Сићеву”