Википедија

Вељко Чубриловић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 21:
== Биографија ==
 
Рођен је у Босанској Градишци [[6. јула]] [[1886]]. године, од мајке Савке, рођене Лазаревић и оца Јове. Мајка је била [[Крајишници|Крајишкиња]],{{sfn|Балканика|2000|p=139}} један брат јој је био директор банке, а други свештеник. Била је писмена, што је представљало праву реткост међу њеним вршњакињама.{{sfn|Бабић|18. 8. 2012}} Отац је био пореклом из [[Крупа на Врбасу|Крупе на Врбасу]], одакле потичу многи Чубриловићи. ОтацБавио се бавио трговином, учествовао је у [[Невесињска пушка|Устанку 1875–1878]] и био добровољац у [[Први српско-турски рат|Српско-турском рату 1876]].{{sfn|Балканика|2000|p=139}}
 
У породици је било десеторо деце, којикоја су се рађалирађала премапо следећем редоследу: Јованка, Чедо, Здравко, [[Стака Бокоњић|Стака]], Вељко, Лепа, Вида, Милорад, [[Бранко Чубриловић|Бранко]] и [[Васо Чубриловић|Васо]]. Троје прворођених су рано умрли.{{sfn|Бабић|18. 8. 2012}}
 
Како је отац рано умро умро (1898), а десетак година касније умрла је и мајка, бригу о деци је водио очев ујак [[Васо Видовић]],{{sfn|Светлишић|Крајшић|1997}} који је важио за угледног трговца у Градишци. Бригу о млађој деци су касније преузели Вељко и сестре Стака и Вида.{{sfn|Балканика|2000|p=139}}
 
Завршио је четири разреда Гимназије у [[Нови Сад|Новом Саду]],{{sfn|Стојнић|2014|p=49}} С обзиром да је у школи био изврстан ђак и све испите положио са одликом, могао је као и већина младих људи да настави студије на високим школима у Бечу[[Беч]]у или Прагу[[Праг]]у, и направи велику каријеру, али је као најстарији мушки члан породице, одлучио да се жртвује за своју породицу и школује се за учитеља, како би што пре могао да почне да ради.{{sfn|Кољевић|2014|p=9}}
 
Завршио је Учитељску школу у [[Сомбор|Сомбору]] (1905),{{sfn|Стојнић|2014|p=49}} а затим почео да ради као учитељ, најпре у [[Тузла|Тузли]] (1905–1910),{{sfn|Стојнић|2014|p=49}} где се оженио Јованком Адамовић. Помагао је млађег брата [[Бранко Чубриловић|Бранка]] који је студирао медицину у Бечу и старије сестре Стаку, која је завршила медицину и Виду, а касније и брата Васу којикад је пошао у гимназију.{{sfn|Кољевић|2014|p=9}}
 
Године 1910. су се преселили у [[Прибој (Лопаре)|Прибој Мајевички]],{{sfn|Стојнић|2014|p=49}} где је плата била нешто боља и где су до 1914. обоје радили као учитељи у оновној школи. Јованка је водила први и други разред, а Вељко трећи и четврти. Одмах су постали признати просветни радници. У својој струци су се бавили и истраживачким радом. Припремиали су писање уџбеника.
Ред 41:
Сарађивао је са [[САНУ|Српском краљевском акадимемијом]], испитујући српске старине у Босни и Херцеговини.{{sfn|Кољевић|2014|p=9}} У више наврата у Мајевачки крај је долазио [[Јевто Дедијер]], са којим је проучавао етнограсфку грађу, по упутствима професора [[Јован Цвијић|Јована Цвијића]]. Сакупио је податке о пет села на Мајевици, а материјал послао академији.{{sfn|Балканика|2000|p=140}}
 
Омладину из краја слао је слао у пољопривредну школу у [[Шабац|Шапцу]], како би стекли одређена знања о [[земљорадња|земољорадњи]].
 
У Прибоју се Вељко налазио ближе границе са Србијом, што му је пружило могућност да успостави добре везе, како преко људи који су путовали за Србију, тако и преко оних који су долазили из Србије долазили у Босну. И сам је често путовао у Србију. Нарочито велику услугу је учинио српској војсци за време Скадарске кризе 1913, када је слао необично тачне извештаје о кретању аустријских трупа. Један од таквих извештаја једном је пренео и млађи брат Васа.{{sfn|Дедијер|1966|p=567}}
 
Након неуспелог покушаја [[Богдан Жерајић|Богдана Жерајића]] да изврши атентат на [[Франц Јозеф|Франца Јозефа]], појавио се моћан покрет генерације назван „Млада Босна”, који је деловао од 1910. до Видовдана 1914. Основни циљ покрета је био борба за ослобођење Босне и Херцеговине и њено присаједињењеприсједињење Србији, а крајњи циљ уједињење [[Јужни Словени|Јужних Словена]] у слободну и демократску државу. Тај покрет је први пут успео да оствари јединство напредне српске, хрватске и муслиманске омладине у национално-револуционарној борби.{{sfn|Стојнић|2014|p=11}} Идеолог покрета је био [[Владимир Гаћиновић]], повереник организације Уједињење или смрт („[[Црна рука]]”) за БиХ, чији је задатак био да окупи омладину по европским универзитетима и створи упоришта широм БиХ.{{sfn|Стојнић|2014|p=29}}
 
Као члан покрета Вељко је [[Гаврило Принцип|Гаврила Принципа]] и [[Трифко Грабеж|Трифка Грабежа]], преузео с оружјем од Јакова Миловића, који их је, радећи у војнообавештајној служби и обаваљајући курирске послове за [[Народна одбрана|Народну одбрану]] претходно превео преко границе и пренео им оружје.{{sfn|Стојнић|2014|p=49}} Вељко их је затимзаверенике одвео код свог кума Митра Керовића, да би их Митров син Неђо Керовић, заједно са Цвијаном Стјепановићем превезао колима заверенике и оружје у Тузлу, код Мишка Јовановића.{{sfn|Стојнић|2014|p=47}}
 
У недељу, [[28. јун]]а 1914, на [[Видовдан]], Гаврило Принцип је извршио [[атентат]] на [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]] и [[Софија Хотек|Софију Хотек]]. Након што су Принцип и [[Недељко Чабриновић]] ухапшени, испитивала их је полиција. На крају, у страху да ће због атентата страдати невини, ухапшени су одлучили да одају имена других завереника. [[Мухамед Мехмедбашић]] је успео да побегне у [[Краљевина Црна Гора|Црну Гору]], али Вељко и Васо Чубриловић, [[Данило Илић]], [[Цвјетко Поповић]] и [[Мишко Јовановић]] и други учесници су ухапшени и оптужени за [[велеиздаја|велеиздају]].
 
Вељко је након атентата имао могућност да избегне хапшење и побегне у Србију. Међутим, како су његови кумови, Митар и Неђо Керовић одлучили да не беже, иако знајући шта га чека, одлучио је да остане.
 
Оптужница за велеиздају је Вељка Чубриловића теретила због помагања да се оружје намењено за убиство престолонаследника, пренесе из Прибоја у Тузлу. У велеиздајничке акције убројани су му и основањеоснивање прибојског Сокола, сарадња са Народном одбраном, као и и сарадња са Српском краљевском академијом.{{sfn|Кољевић|2014|p=8}} Вељко је признао да је помогао пренос оружја, али правдајући се да је то учинио под притиском. Такође је признао да се упознао са председником шабачке Народне одбране и да се по његову наговору примио повереништва Народне одбране, која је по његовом схватању представљала културно-просветну институцију и порицао је да је био упознат са њеним политичким тенденцијама.{{sfn|Кољевић|2014|p=9}}
 
Сви окривљени мушкарци на суђењу су проглашени кривим. По аустроугарском закону, смртна казна се није могла изрећи малолетним особама, односно особама млађим од двадесет година, у тренутку када је био почињен злочин. Тако су Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж осуђени на максималну казну од двадесет година. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цвјетко Поповић на 13 година. Међутим Вељко, као најстарији међу атентаторимаорганизаторима, није могао да избегне смртну касну. Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић и Данило Илић су након суђења осуђени на смрт вешањем.
 
Поступак са оптуженима у затворима је био нечовечан и бруталан. Затвореници су били слабо одевени и у исцепаној одећи. Седели су у хладним, влажним и мрачним самицама, избама. На дрвеним креветима није било никакве постељине. Читање књига или новина је било забрањено. Добијали су већином покварену и редовно загађену храну. Страже у дворишту је пуцала у прозоре од ћелија, чим би неко провирио на прозор, а стража у ходнику је ударала затворенике кундацима од пушака за сваку ситницу, а често и без икаквог разлога. Затвореници су били препуштени самовољи, злостављању и најнедостојнијем вриеђању и понижавању.{{sfn|Братић|11. 11. 2015}}
 
О датуму извршавања пресуде, окружни суд је обавестио адвоката око девет увече, уочи дана извршења казне. Адвокат је исте ноћи пожурио да обавестим његову породицу, како би имали могућност да се у задњем тренутку опросте са њим.{{sfn|Братић|11. 11. 2015}}
 
Вељко је уз Мишка Јовановића био једини религиозан међу учесницима атентата. Пред погубљење је затражио примерак [[Свето писмо|Светог писма]], [[Јеванђеље по Јовану]], које је читао подвлачећи места која су оправдавала његову жртву. Затражио је да се тај примерак пошаље његовој ћерци Нади, која је рођена док је он био у затвору.{{sfn|Дедијер|1966|p=587}}
 
Његове две сестре Стака и Вида су добиле дозволу да га посете ујутро препред погубљењапогубље.{{sfn|Дедијер|1966|p=587}}
 
Пресуда је извршена [[3. фебруар]]а [[1915]], између девет и десет часова ујутру.{{sfn|Стојнић|2014|p=49}} Пре извршења пресуде, још у ћелији, осуђеницима на смрт су скинути ланци. На место погубљења у кругу Војног логора, са њима је дошао и свештеник, који им је читао последњу молитву. Осуђеницима је поново прочитана пресуда, коју су они мирно саслушали. Док су лупали добоши, клицали су против Аустроугарске. Погубљење је извршио званични џелат Земаљске владе у Сарајеву, Аустријанац, [[Алојз Зајгерт]]. Вељко је обешен први, као најмање „грешан”. Он је након што је пришао вешалима, самом себи откопчао крагну, скино кравату и намакао омчу, говорећи џелату да му прашта своју смрт. Након њега је обешен његов кум Мишко Јовановић, а на крају Данило Илић као најгрешнији, чиме је испуњена пресуда суда по којој је најгрешнији требао да посматра умирање својих сапатника.{{sfn|Бабић|2002}}
 
Држање осуђених на погубљењу је бринуло власти у Сарајеву. Бојали су се да би њихови гробови могли постати место ходочашћа[[ходочашћеходочашћа]] младобосанаца, као што се десило у случају Богдана Жерајића. Из тог разлога је Окружни суд у Сарајеву, супротно закону о праву њихових породица да сами обаве сахрану, наложио полицији да их тајно сахрани. Њихове посмртне остатке је случајно открио професор цртања Данила Илића, Манојло Крунић, сазнавши од једног млинара, да је у селу [[Нахорево]] из околине Сарајева, видео ноћно сахрањивање, након погубљења,{{sfn|Бабић|2002}} о чему је Крунић обавестио власти након [[Први светски рат|Првог светског рата]].
 
Његови посмртни, заједно са посмртним остацима других [[Видовдански хероји|Видовданских хероја]], сакупљених по затворима бивше монархије Аустроугарске, у којима су тамновали, су 7. јула 1920. сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву, а затим 1939. у [[Капела видовданских хероја|Капели Светог Арханђела]] посвећеној Видовданским херојима, у насељу Циглане у Сарајеву.{{sfn|Танјуг|26. 6. 2014}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Вељко_Чубриловић”