Распад Југославије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
spajanje |
|||
Ред 61:
[[Словенци]] су се залагали за Југославију као државу конфедералног типа, са могућношћу да свака република има право самоопредељења да ли ће остати у Југославији или не.{{чињеница|date=11. 2015.}}
== Седница Председништва СФРЈ 12. марта 1991. ==
Три дана након демонстрација у [[Београд|Београду]] [[9. март|9. марта]] [[1991]]. године, које је организовала српска опозиција и где је дошло до великих сукоба масе са милицијом (две особе погинуле), Председништво [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичке Федеративне Републике Југославије]] одржало је седницу у функцији Врховне команде
[[Југословенска народна армија|ЈНА]]. Седници су присуствовали сви чланови Председништва, осим [[Јанез Дрновшек|Јанеза Дрновшека]], словеначког представника. Поред чланова Председништва, седници је присуствовао генералски врх [[Југословенска народна армија|ЈНА]], предвођен генералом [[Вељко Кадијевић|Вељком Кадијевићем]], тадашњим савезним секретаром за народну одбрану.
=== Развој догађаја ===
Кадијевић је Председништву предложио да се уведе ванредно стање на територији целе Југославије, донесе одлука о подизању борбене готовости оружаних снага, моментално разоружавање нелегалних оружаних састава, хитан наставак политичких разговора о будућности земље, и доношење новог југословенског Устава.
Тадашњи председник Председништва, [[Борисав Јовић]] ([[Србија]]), подржао је предлог војног врха, тврдећи да је земља запала у најтежу кризу од свог оснивања и да се налази пред грађанским ратом.
[[Стјепан Месић|Стипе Месић]] ([[Хрватска]]) је категорички одбио предлог. Он је оптужио српску власт да су на вештачки начин створена жаришта у Хрватској, као и то да се ванредно стање предлаже да би се српско руководство спасило од притисака опозиције.
[[Васил Тупурковски]] ([[Македонија]]) се такође оштро супротставио предлогу. Он је рекао да је за њега опција ванредних мера неприхватљива и да су политичка средства најважнија за решење кризе.
[[Богић Богићевић]] ([[Босна и Херцеговина]]) је критиковао предлог и тврдио да је Устав превазиђен и преузак за решење кризе.
[[Риза Сапунџију]] ([[Косово]]) се сагласио са Кадијевићевим извештајем, али да ванредно стање треба усвојити као упозорење.
[[Ненад Бућин]] ([[Црна Гора]]) је рекао да је Председништво неспособно и неспремно да одлучује у оваквим ситуацијама.
[[Југослав Костић]] ([[Војводина]]) је саопштио да је крајње време да се прекине са одуговлачењем одлука за судбину земље, и рекао да, ако се остане само на упозорењима, сутра може бити касно.
После седнице, војни врх је преформулисао предлог и чланови Председништва СФРЈ су се изјашњавали за одлуку о повећању борбене готовости и додатној мобилизацији, али без ванредних мера. За овај предлог, гласали су Борисав Јовић, Риза Сапунџију, Југослав Костић, и Ненад Бућин. Против су били Стипе Месић, Богић Богићевић, и Васил Тупурковски.
Седница са овим дневним редом настављена је и следећа три дана. Завршена је [[15. март|15. марта]], када је Председништво коначно одбило, после тродневне дискусије, већином гласова, предлог генералског врха ЈНА.
=== Последице ===
Истог дана када је Председништво дефинитивно одбило да подржи предлог армијског врха, Борисав Јовић поднео је оставку на функцију председника Председништва. Одмах сутрадан, [[16. март|16. марта]], председник Србије [[Слободан Милошевић]] изјавио је да Србија више неће учествовати у раду Председништва. Наиме, након Јовићеве оставке, очекивало се да ће армија самостално кренути у реализацију својих планова, тј. завођења војне управе у земљи. Но, пошто се то није догодило, након пар дана Србија и њени сателити у Председништву СФРЈ повукли су оставке и вратили се на своје функције.
== Нестанак СКЈ и раст национализма ==
| |||