Краљевина Италија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: Умберто I → Умберто I од Италије (2) |
м сређивање |
||
Ред 50:
== Територија ==
Краљевина Италија сматрала је својом територијом цело подручје данашње Италије. Територијални раст краљевине вршио се под процесом [[уједињење Италије|уједињења Италије]] све до [[1870]]. године. Иако су данас у саставу Италије, [[Трст]] и [[Трентино-Јужни Тирол]] они нису били део краљевине све до [[1919]]. године. Након [[Први светски рат|Првог светског рата]] и [[Версајски споразум|Версајског]] и [[Споразум у Сен Жермену (1919)|Сен-Жерменског споразума]], Краљевини Италији су припали [[Горица (град)|Горица]], Трст, [[Истра]], [[Kvarnerski zaliv|Кварнерска]] острва ([[Црес]], [[Лошињ]]) [[Задар]] и [[Далмација|далматинска]] острва [[Вис (острво)|Вис]], [[Ластово]], [[Палагружа (острво)|Палагружа]], као и град Задар. [[Ријека (град)|Ријека]] је припојена Италији [[1922]]. након [[Габријеле Д’Анунцио|Д'Анунциовог]] упада. За време [[Други светски рат|Другог светског рата]] Краљевина Италија је проширила своју територију у [[Словенија|Словенији]] до [[Љубљана|Љубљане]] и [[Сава|Саве]]. На источној [[Јадранско море|Јадранској]] обали је проширила своје
територије на цели Кварнер, а посредно је проширила своју власт на целу Далмацију које јој је препустио [[Независна Држава Хрватска|Павелићев режим]] и [[Црна Гора|Црну Гору]], [[Косово]] и делове западне [[Македонија|Македоније]], и на делове [[Грчка|Грчке]] ([[Јонска острва]], [[Епир]], [[Киклади]]).
Осим територија на Апенинском полуострву и оближњих острва, Краљевина Италија је имала неколико [[колонија]], [[протекторат]]а и марионатских држава, као што су [[Еритреја]], [[Сомалија]], [[Либија]], [[Етиопија]] (након 1936.) у [[Африка|Африци]] и [[Албанија|Албанију]] и делове Грчке ([[Крф]] и острва [[Додеканез]]) у [[Европа|Европи]] и једну малу енклаву од 46 хектара у [[Тјенцин]]у ([[Кина]]).
Након Другог светског рата успостављене су границе данашње Италије.
Линија 69 ⟶ 67:
Након уједињења, најјача политичка снага Италије били су либерали, јер су десничари били разједињени, а левица је још била у повојима, тако да је премијер постао либерал [[Марко Мингети]] који је успевао остати на власти, додворавајући се левичарима (национализацијом железнице). Након њега [[1876]]., на његово мјесто долази поново либерал [[Агостино Депретис]] и тиме је отпочело дуго раздобље либералних влада. То раздобље обележили су корупција, нестабилност владе, даљње осиромашење југа и крајње ауторитарни потези власти.
Депретис је почео да спроводи један експериментални политички програм, који је назвао ''трасформисмо'' (промене). По тој идеји,
Након избора одржаних [[1887]]., премијер је постао [[Франческо Криспи]] који је почео с активнијом спољном политиком. Основа његове политике била је јачање Италије као светске силе, пуно је улагао у војску и био поборник италијанског експанзионизма и савезништва са [[Немачко царство|Немачком]]. Италија се придружила [[Централне силе|Централним силама]] [[1882]]. заједно с Немачком и [[Аустроугарска|Аустроугарском]]. Иако је и његов режим био ауторитаран, Криспи је спровео неке либералне реформе, попут здравства. За његовог мандата Италију је погодила велика криза, која се посебно осетила у пољопривреди.
[[Датотека:Sommer, Giorgio (1834-1914) - n. 3931 - Galleria V. E. (Milano).jpg|мини|200px|left|Галерија Виторио Емануел II у Милану, понос италијанске архитектуре свога времена (1865—1877.]]
==== Колонијализам ====
[[Датотека:Sommer, Giorgio (1834-1914) - n. 3931 - Galleria V. E. (Milano).jpg|мини|200px|left|Галерија Виторио Емануел II у Милану, понос италијанске архитектуре свога времена (1865—1877.]]
[[Датотека:Zeplin_orta.jpg|мини|270px|right|Италијански цепелини бомбардују турске снаге у Либији]]
Након пада власти египатског кедива у [[Картум]]у [[5. фебруар]]а [[1885]]., Италија је искористила британске тешкоће у Судану, и искрцала своје трупе у Масави. Затим је [[1888]]. анектирала Масаву, прогласивши је својом колонијом [[Италијанска Еритреја|Италијанском Еритрејом]]. Након седам година напала је и [[Етиопија|Етиопију]]. Међутим, за време [[Први италијанско-абисински рат|Првог италијанско-абисинског рата]] етиопске снаге су уз [[Руска Империја|руску]] помоћ присилиле италијанску војску на повлачење у [[Еритреја|Еритреју]], што је доживљено као тежак пораз, и изазвало пад владе Криспија, а на међународном плану испало тешко понижење.
==== 5 влада Ђованија Ђиолитија ====
Након избора [[1892]]. премијер је постао [[Ђовани Ђиолити]]. Иако је његова прва влада брзо пала, Ђиолити је поново постао премијер [[1903]]. и водио Италију све до [[1914]]., на тај начин постао је први дуготрајни италијански премијер (водио је 5 влада). И његову владавину је такође обележила корупција међу разних владиним функционерима, као и намештање избора.
И за време његовог мандата, је у јужној Италији владало велико сиромаштво и глад, и масовна емиграција у обе Америке .
Линија 89 ⟶ 87:
[[Датотека:Gabriele D'Annunzio.jpg|мини|left|200px|Италијански националиста Габријеле Д'Анунцио, истакнути заговорник укључивања Италије у Први светски рат и каснији [[Ријека (град)|ријечки]] дуче]]
Снажно су погоршани односи и са [[Грчка|Грчком]], кад је Италија, због рата у Либији, превентивно окупирала острва [[Додеканез]]а (укључујући и острво [[Родос]]) са већинским [[Грци|грчким]] становништвом, који су номинално били под
Почетком [[1914]]., Италију је тресла политичка нестабилност, бројни протести и сукоби и генералнии штрајк. Иако је била чланица [[Централне силе|Централних сила]], Краљевина Италија ни након избијања Првог светског рата, није ушла у рат, већ је остала неутрална. Италијанско друштво било је дубоко подељено око рата: социјалисти су се противили рату и подржавали пацифизам, док су националисти попут [[Габријеле Д’Анунцио|Габријелеа Д'Анунзија]] и [[Луиђи Федерцони|Луиђија Федерцонија]], уз овај пут преобраћеног [[Бенито Мусолини|Мусолинија]] захтевали укључење Италије у рат. Националисти су на рат, гледали као могућност да Италија помоћу њега дође до територија [[Аустроугарска|Аустроугарске]] која су насељавали Италијани.
Италија је 1915. тајним [[лондонски уговор|споразумом у Лондону]] издала дојучерашње савезнике из Централних сила и придружила се [[Тројна антанта|Антанти]], због обећаних територија Аустроугарске где су живели Италијани, бројних делова источне обале Јадрана и део немачких колонија у Африци. Ова одлука одушевљено је дочекана у редовима националиста и империјалиста, али су против ње били либерали, и сам либерални премијер [[Ђовани Ђиолити]].<ref name="autogenerated1984">Clark, Martin. 1984. ''Modern Italy: 1871-1982.'' London and New York: Longman Group UK Limited</ref>
Линија 114 ⟶ 112:
{{главни|Фашизам}}
==== Рађање фашистичког покрета ====
[[Бенито Мусолини]] кренуо је у политику као припадник [[Италијанска социјалистичка партија|Италијанске социјалистичке партије]], али је из ње избачен [[1914]]. због своје отворене подршке рату против Аустрије. То је био његов велики обрт, јер се пре Првог светског противио регрутацији и окупацији Либије, а био је и уредник службених новина социјалистичке партије ''Аванти!''. Касније је основао своје властите новине ''[[Народ Италије (часопис)|Народ Италије]]'' у којима је позивао социјалисте и друге левичаре да подрже рат. Због жеље да придобију Италију на страну Антанте, Француска, Британија и Русија су финансијски помагале излажење тих новина.<ref name="autogenerated1984"/> Ове новине су касније постале фашистички гласник.
Након рата и Версајског уговора, Мусолини ствара свој борбени савез ''Фасци ди Комбатименто'' који се противио пацифизму Италијанске социјалистичке партије. Иако су фашисти у почетку нагињали левици и подржавали многе либералне идеје, [[15. април]]а [[1919]]. почињу с политичким насиљем нападајући канцеларије социјалистичког гласила ''Аванти!''. Након почетних неуспеха, Мусолини је реорганизовао ову групу, идеолошки се дистанцирао од левице и [[1921]]. претвара је у [[Национална фашистичка партија|Националну фашистичку партију]]. Његова партија је преузела од Д'Анунција бројна националистичка обележја, а сам Мусолини је променио своју изворну идеологију и почео подржавати Католичку цркву и престао да се противи монархији. Подршка фашистима је почела расти од 1921., а многи официри италијанске војске који су подржавали фашисте искористили су свој положај за контрареволуционарне нападе на социјалисте.
Линија 137 ⟶ 135:
Мусолини и његова фашистичка партија обећале су Италијанима изградњу новог економског система којег су они назвали [[корпоративизам]]. У суштини је то била једна подваријанта социјализма, у којем су средства за производњу номинално остала у рукама приватних власника, али под строгим надзором и управом од стране државе.
Службено је доктрину фашизма написао Муссолини [[1935]]., али вероватно је то било дело Ђованија Ђентилеа. Он је описао улогу државе у стварању корпоративистичке економије.<ref>Mussolini, Benito. 1935. Fascism: Doctrine and Institutions. Rome: Ardita Publishers. стр. 135–136.</ref> Пошто је [[Велика криза|Велика економска криза]] погодила светску економију [[1929]]., и фашистички режим је попут других земаља, донео гомилу[[протекционизам|протекционистичких мера]] и покушао поставити темеље за оздрављење домаће привреде. Већ у лето [[1930]]., њихове мере су уродиле плодом, јер је Италија повећала производњу пшенице, тако да је није морала увозити из [[Канада|Канаде]] и [[Сједињене Америчке Државе|Америке]].<ref name="Pauley">{{harvnb|Pauley|2003|p=107}}</ref> Истина смањио се број површина под поврћем и воћем, па се ту осетио мањак, а ни сељаци нису осетили ништа од тог повећања производње, јер су им нарасли порези. И односи на селу остали су исти јер је само 0,5% становништва поседовало 42
Фашистички режим много је улагао у технички напредак. Тако је [[1933]]. пуштен у промет прекоокеански брод [[СС Рекс]] који је успио прећи [[Атлантски океан|Атлантик]] за четири дана<ref>[http://greatoceanliners.net/rex.html greatoceanliners.net - rex]</ref>, а финансирани су и бројни други технички пројекти који је требало да симболизују индустријски и технолошки напредак фашистичке државе. Изграђен је први аутопут на свету Торино-Милано [[1932]]. (започет [[1927]].)<ref>[http://www.lotsberg.net/data/italia/autostrade.html Portal The World's longest Tunnel Page (приступљено 21. октобра 2010.]</ref>
==== Социјална политика ====
Фашистички режим је увео бројна побољшања у социјалној политици и на тај начин ублажити тешкоће које су наступиле након [[Велика криза|Велике економске кризе]],
Једним од највећих успеха фашистичког режима у Италији сматра се стварање ОНД-а (''Опера Назионале Дополаворо'') [[1925]]., који је био највећа рекреацијска организација за одрасле. До [[1930]]. је у сваком граду у Италији постојао клуб ''Дополаворо'' који је свеукупно био задужен за 11 000 спортских игралишта, преко 6 400 библиотека, 800 биоскопа, 1 200 позоришта и преко 2 000 оркестара<ref name="totalitarianism2003"/>. Подстакнути успехом у Италији, Немачка је такође створила своју верзију тог програма названим ''Kraft durch Freude'' (KdF).
Линија 149 ⟶ 147:
==== Спољна политика ====
Фашисти су намеравали створити од Италије велику силу, нешто попут модерне варијанте [[Римско царство|Римског царства]]. Тако им је опсесија била
Након [[Грчко-турски рат (1919—1922)|Грчко-турског рата 1919—1922]], Италија је окупирала део [[Анадолија|Анадолије]] ([[Анталија]]), али је фашистички режим је то уступио новој [[Турска|турској]] влади [[Мустафа Кемал Ататурк|Кемала Ататурка]]. Заузврат су Италијани добили право на анексију [[Егејско море|егејских]] острва [[Додеканез]]а. Преговорима с Британијом [[1925]]., проширена је италијанска колонија [[Либија]] на дотад недефинисано подручје између Либије и [[Египат|Египта]]. У поновним преговорима с Британцима [[1934]]., територија ове колоније проширена је и на део [[Судан]]а који је дотад био под британском управом. Ови уступци су вероватно изнуђени због добрих односа између Италије и Велике Британије за време Првог светског рата.
Линија 173 ⟶ 171:
Највећа снага италијанске војске била је [[Италијанска краљевска ратна морнарица|Краљевска ратна морнарица]] у коју је Италија годинама инвестирала, и која је тад била четврта морнарица по снази своје флоте на свету. Британска морнарица стационирана на Медитерану ([[Малта]], [[Александрија]], [[Гибралтар]]) изненадно је [[Напад на Таранто|напала авионима италијанску флоту]] 1940. стационирану у луци [[Таранто]] чиме је унела страх међу Италијане, тако да је након тога италијанска морнарица, била у сталној дефанзиви. Даљим ратним операцијама британска морнарица нанела је озбиљне ударце италијанској морнарици, нарочито након [[битка код рта Матапан|битке код рта Матапана]], кад су потопљене крстарице Пола, Зара и Фиуме чиме је уништена највећа предност Италије. Инфериорност Италије у односу на Немачку први пут се јасно видела у [[Грчко-италијански рат|Грчко-италијанском рату]] (1940—1941) који је завршио поразом за лоше опремљену италијанску војску, која је запела у брдима [[Епир]]а. Стање се променило тек кад је Немачка ушла заједно с Италијом у нови ратни поход на подручје [[Балканско полуострво|Балкана]], тад је уништена [[Краљевина Југославија]], на чијем је подручју су основане марионетске државе; [[Љубљанска покрајина]] [[Леон Рупник|Леона Рупника]], [[Независна Држава Хрватска]] [[Анте Павелић|Анта Павелића]], [[Независна Држава Црна Гора]] [[Секула Дрљевић|Секуле Дрљевића]] и [[Италијанска инвазија Албаније|Краљевина Албанија]] које су биле италијанске и немачке марионетске државе, док је у [[војна управа у Србији (1941-1944)|окупираној Србији]] постављена марионетска влада [[Милан Недић|Милана Недића]]. Краљевина Италија је поставила свог принца [[Ајмоне, војвода од Аосте|Ајмонеа]] из [[Династија Савоја|Савојске династије]] као краља Независне Државе Хрватске, и припојила себи велики део [[Далмација|Далмације]] и бројна хрватска острва. Након успостављања војне контроле над источном обалом Јадрана и војне контроле над Албанијом, Црном Гором и Грчком, Италија је у потпуности контролисала [[Јадранско море|Јадранско]], [[Јонско море|Јонско]] и [[Егејско море|Егејско]] море.
Италијанска војска је у складу са стратегијом Тројног пакта напала британски [[Египат]] 1940, али је убрзо одбачена назад у Либију. На то је ускочила Немачка и послала свој [[Немачки афрички корпус]] под командом генерала [[Ервин Ромел|Ервина Ромела]] да појача притисак на Египат и пресече савезничку комуникацију [[Суецки канал|Суецким каналом]]. На афричком бојишту највише је подбацила Италијанска краљевска морнарица која није била у стању због сталних британских напада на транспортне конвоје осигурати довољни дотур ратног материјала својим и немачким јединицама. Упркос укорењеном мишљењу о кукавичлуку италијанске војске,
Након [[Савезничка инвазија Сицилије|Савезничке инвазије Сицилије]] [[10. јул]]а 1943., отпочело је убрзано урушавање фашизма. Савезничко напредовање на Сицилији на тренутак су зауставиле немачке снаге, али је Сицилија пала већ [[17. август]]а 1943. Након пада Сицилије, Савезници су се [[Савезничка инвазија Италије|искрцали у Италији]] у септембру 1943. и наставили продор према Напуљу и Барију, а Мусолинијев фашистички режим постао је потпуно зависан од немачких снага, јер су италијанске јединице постале потпуно деморализоване.
Линија 188 ⟶ 186:
=== Распад Краљевине Италије ===
По завршетку Другог светског рата, Италија се нашла у великој кризи, што због великих разарања, што због привредног расула, али и због великог броја избеглица из бивших прекоморских земаља. Италијанско друштво поделило се на два непомирљива блока (десне и леве), а широм земље владала је општи бес према монархији која је одобравала фашистички режим задњих двадесет година. Италијанима је сметала чињеница да живе под окупацијом Савезника, након 3 године живота под окупацијом Немаца.
Чак и пре доласка фашизма, на монархију се гледало као на промашај и историјски анахронизам, јер је Италија остала подељена између богатог севера и сиромашног југа. Након пада фашизма поновно се пробудио италијански републикански покрет, а италијански комунисти постали су друга политичка снага у земљи, и захтевали преобликовање земље у духу социјализма.
| |||