Након рата, Мимица је наставио студирање медицине, али упоредо пише књижевне и филмске критике. Филмску каријеру започиње 1950. године када је постао директор студија [[Јадран филм|Јадран филма]]. Међутим, две године касније, Мимица је напустио овуово филмску компанијупредузеће због неслагања с њенимњеговим креативним концептима. Његов деби као независног редитеља и сценаристе је филм ''У Олуји'' (1952). У другој половини 1950-их Мимица је постао заинтересован за анимиране филмове и постао је један од водећих директора Загребачке школе анимираног филма и направио је неколико значајних остварења.<ref>{{cite web|title=Анимирани филмови: Ватрослав Мимица|url=http://www.matica.hr/vijenac/318/Janus%20hrvatskoga%20filma/|website=matica.hr|accessdate=14. 10. 2017}}</ref> Године 1960. Мимица се повукао из свере анимираног филма (иако је његов последњи посао у анимацији био филм ''Ватрогасци'' (1971) и вратио се играним филмовима, од којих су најпознатији награђивани ''[[Прометеј с отока Вишевице]]'', ''Сељачка буна'' и последње остварење ''Бановић Страхиња''.<ref>{{cite web|title=Филмови Ватрослава Мимице|url=http://www.imdb.com/name/nm0590791/|website=imdb}}</ref>
1961. године заједно са италијанским колегама екранизује историјску драму ''Сулејман Освајач''. Филм ''[[Прометеј с отока Вишевице]]'' (1964) добио је у Пули 1965. године Златну арену за филм (ex aequo) и специјалну награду на IV Московском међународном филмском фестивалу.<ref>{{cite web|title=Филмски лексикон|url=http://film.lzmk.hr/clanak.aspx?id=1502|website=film.lzmk.hr}}</ref>
