Википедија

Алмогавери — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м +
м +
Ред 1:
{{Кандидат за скидање-расправа}}
{{Прочитан чланак|Almogaveri.ogg|12.04.2007.}}
'''Алмогавери''', '''Алмогавари''' или '''Алмугавери '''<ref>Опћа енциклопедија. Југословенски лексикографски завод. I том, Загреб, 1977.</ref> ({{јез-кат|almogàvers}}), били су плаћеници у служби [[Владари Арагона|арагонско-каталонских краљева]] [[Ђауме I од Арагона|Ђаумеа Освајача]] и [[Пере III од Арагона|Переа Великог]] који су се борили у пограничним пределима против муслимана у [[13. век|XIII]] веку у доба [[Реконкиста|Реконкисте]]. Били су познати као изузетно вешти и надасве храбри, али и веома агресивни и сурови ратници. На непријатељској територији су живели од пљачке, а у доба мира су обично проузроковали проблеме пљачкањем сељака и честим тучама<ref name="Engl">Morris P. "We Have Met Devils!" The Almogavers of James I and Peter III of Catalonia-Aragon (abstract) [http://www.anistor.gr/english/enback/v004.htm извор]</ref>.
 
Након завршетка Реконкисте и борби на југу Италије, борили су се на Истоку, углавном у Византији у 14. веку где добијају име '''Каталонска дружина са Истока''' ({{јез-кат|Companyia Catalana d'Orient}}). Одлазак алмогавера у Византију је плод три битна момента:
* [[Федерико II од Сицилије]] је хтео да се реши алмогавера који су само изазивали нереде на острву, након [[Мир у Калтабелоти|мира у Калтабелоти]] ([[1302]]) склопљеног између [[Круна Арагона|Арагона]] и [[Анжујци|Анжујаца]] приликом којег се одлучило да се [[Напуљско краљевство|Напуљ]] додели [[Карло II Напуљски|Карлу II Анжујском]] а Сицилија Федерику.
* Бивши [[Темплари|темплар]], [[Руђер де Флор]], вођа алмогавера, имајући у виду да је Федерико имао веома добре односе са [[Папа|Светом столицом]], није желео да буде предат правди јер је претходно био оптужен за крађу драгоцености из темпларских ризница и хришћана које су темплари спасили у Сан Хуан де Акреу<ref name="HyV">-{Bocos, F. Almogávares. Historia y Vida}- 2004;Nº432:86-95</ref>.
Ред 9:
 
== Етимологија назива ==
Термин '''алмогавер''' долази од [[арапски језик|арапског]] ''-{al-mugawir}-'' што би значило „група људи која упада на непријатељску територију"<ref name="HyV" />. Други пак извори тврде да је значење ове арапске речи „извиђач"<ref>Енциклопедија Британика [http://encyclopedia.jrank.org/ALM_ANC/ALMOGAVARES_from_the_Arab_Al_Mu.html извор]</ref>
Такође називи за вођу (''адалид'') и капетане (''алмокадени'') алмогавера потичу од арапских речи ''-{al-dalid}-'' што значи водич, и ''-{al-muqadam}-'' што значи поглавица. Претпоставља се да су имена преузета из арапског јер су се током [[Реконкиста|Реконкисте]] борили углавном на граници са маварским територијама и константном додиру са арапским језиком којем су тамо били изложени<ref name="HyV" />.
 
Ред 27:
 
== Извори ==
Углавном све што се зна о овим ратницима зна се на основу дела [[Рамон Мунтанер|Рамона Мунтанера]] '''Хроника''' ({{јез-кат|Crònica}}), каталонског писца који је и сам припадао алмогаверсима и многи догађаји које описује су догађаји у којима је и он сам учествовао или је барем био очевидац.
 
Такође су веома вредни као примарни извори '''Хронике''' самог [[Ђауме I од Арагона|Ђаумеа Освајача]], као и [[Бернат Десклот|Берната Десклота]], хроничара [[Пере III од Арагона|Переа III од Арагона]], под именом '''Хроника владавине краља Переа III од Арагона'''.
 
Од византијских историчара, познати су [[Нићифор Григора]] и [[Георгије Пахимер]], који су у својим делима такође посветили велики део алмогаверима.
 
У [[16. век|XVI]] веку, [[Франсиско де Монткада]], Маркиз од Ајтоне је написао '''Експедиција Каталонаца и Арагонаца против Турака и Грка''', дело које је такође веома вредан извор сазнања о животу алмогавера.
 
== Почеци ==
Ред 41:
== Руђер де Флор ==
{{Главни чланак|Руђер де Флор}}
'''Руђер де Флор''' ({{jez-kat|Roger de Flor}}) — такође на немачком, '''Рутгер Блум''' ({{jez-nem|Rutger de Blum}}), је био вођа алмогаверса који је из [[историја|историје]] прешао у [[легенда|легенду]]. Није био [[Каталонци|Каталонац]] нити је био рођен у [[Арагон]]у, али су му његови ратни подвизи обезбедили почасно место у историји ових невероватних ратника<ref name="HyV"/>.
 
Од мајке [[Italijani|Италијанке]] и оца [[Немци|Немца]], врло брзо је остао сироче које су прихватили витезови [[Темплари]] који су у то доба пролазили кроз [[Јонско море]]. Млади Руђер се врло брзо истакао по снази и невероватној храбрости. Чак је стигао да командује флотом [[Галија (брод)|галија]] са којом је такође учествовао у одбрани [[Сан Хуан од Акре|Сан Хуана од Акре]], када је спасао животе многих [[хришћанство|хришћана]]. Међутим, том приликом је био оптужен да је украо неке драгоцености из темпларске ризнице и од хришћанских избеглица, те у страху да га не ставе на суд, побегао је на [[Краљевство Сицилија|Сицилију]] и обрео се на једној од галија дон Федерика. Тамо је по први пут сусрео алмогаверсе са којима је одмах нашао заједнички језик и склопио пријатељства са многим адалидима.
Ред 58:
У пролеће 1303. године, требало је бранити град [[Филаделфија (Турска)|Филаделфију]] од турске опсаде, те су алмогавери били послати у помоћ. Као и увек, у муњевитом нападу алмогавери су десетковали турску пешадију и коњицу, усмртивши и самог [[емир]]а, чија је смрт довела до општег расула турске војске. Турци су покушали да се повуку, али су били масакрирани. Према неким хроникама, у тој борби на арагонско-каталонској страни пало је само 100 алмогавера и неких 80 коњаника.
 
Током ослобађања [[Тирија|Тирије]], погинуо је '''Корбаран де Алет''' ({{јез-кат|Corbarán de Alet}}), веома цењен и храбар вођа, међутим, те исте године тај губитак је био надокнађен доласком [[Бернат де Рокафорт|Берната де Рокафорта]] ({{јез-кат|Bernat de Rocafort}}) (у неким изворима се помиње и као Беренгер де Рокафорт) са [[Краљевство Сицилија|Сицилије]], човека који је био познат као одличан војник и који је довео појачање од 1.000 алмогавера<ref name="Монкада15">Монткада: 15. поглавље [http://www.cervantesvirtual.com/servlet/SirveObras/12048064229088281865624/p0000001.htm#I_17_ извор]</ref>.
 
Од тада, легенда се сама ширила. Градови широм [[Византијско царство|Византијског царства]], ако би се нашли у опасности од Турака, звали су алмогавере у помоћ. Сами алмогавери су наставили са својом борбеном кампањом и продирали све даље у Малу Азију. Код [[Ефес]]а су их Турци напали на препад. Иако изненађени јер по први пут нису били они који су нападали, брзо су се прибрали и десетковали су нападаче. Борбе које су водили биле су углавном муњевити и изнад свега немилосрдни напади у којима се рачунало на ефекат изненађења и одликовали су се изузетном суровошћу<ref name="HyV"/><ref name="Рамон"/>.
 
Одлучујућа битка се десила [[15. август]]а [[1304]]. код теснаца који [[Рамон Мунтанер|Мунтанер]] назива '''Гвоздена врата'''<ref name="Рамон"/>, што би био теснац познат као [[Киликијска врата]] {{јез-тур|Gülek Boğazı}}) у [[Мала Азија|Малој Азији]], код брда Торо ({{јез-тур|Ala-Dagh или Bulghar-Dagh}}) у данашњој јужној [[Турска|Турској]]. Тај пролаз је био од стратешког значаја јер се њиме долазило до богатих равница на југу Мале Азије. [[Руђер де Флор]] је командовао коњицом а [[Бернат де Рокафорт|Рокафорт]] алмогаверима, укупно 8.000 људи. Турска војска је бројала 30.000<ref name="HyV"/><ref name="Рамон"/>. Резултат је био колико невероватан, толико и застрашујући: Тог дана су алмогавери оставили неких 18.000 турских [[леш]]ева на бојном пољу<ref name="HyV"/><ref name="Рамон"/>.
 
Након ове победе, алмогавери се крајем јесени 1304. године вратише се на обалу, пређоше теснац, те се сместише у граду [[Галипоље|Галипољу]] на обалама [[Дарданели|Дарданела]]. Тамо им се придружио још један ратник који ће оставити трага у историји ових ратника: [[Беренгер Етенса]] ({{јез-кат|Berenguer Etença}}), који је са собом довео још 1.000 алмогаверса и 300 коњаника. Руђер је затражио од византијског цара да Етенсу прогласи мега дуксом што је Андроник II врло радо учинио, а Руђера је уздигао до положаја царског цезара<ref>У суштини, титула цезара у Византији није била нека значајна титула. Едвин Пирс каже: „Цезар је у 12. веку била титула одмах испод севастократора и давана је већем броју људи у исто време. Под Алексијем III (1195-1203), високи положаји су се јавно продавали. Мењачи новца, незналице, могли су да купе титулу цезара." (Edwin Pears: The Fall of Constantinople. Darf Publishers, London, 1987 [http://www.questia.com/library/book/the-fall-of-constantinople-being-the-story-of-the-fourth-crusade-by-edwin-pears.jsp E-book])</ref>. Овакве почасти су изазвале завист међу Византинцима а Михајло је почео да кује план не би ли се ослободио конкуренције<ref name="HyV"/><ref name="Рамон"/>.
Ред 94:
Почетком [[1306]]. године, Етенса се вратио из заточеништва пошто је Ђеновљанима био плаћен откуп. Међутим, ствари су се промениле и он више није могао да рачуна на подршку међу алмогаверима, који су сада стајали чврсто уз [[Бернат де Рокафорт|Рокафорта]]. Умро је [[1307]]. године под веома чудним околностима на једној експедицији у [[Македонија|Македонији]], вероватно по наређењу самог Рокафорта<ref name="Рамон" />.
 
Од овог момента па на даље, извори су прилично непрецизни. Рокафорт се вероватно, такође борио за вођство са принцем Фернандом од Мајорке (сином [[Ђауме II од Мајорке|Ђаумеа II од Мајорке]]), кога је [[Федерико II од Сицилије]] послао као свог представника, те се зарад моћи, одрекао верности Федерику и ставио у службу франачког принца [[Шарл де Валоа|Шарла де Валое]]<ref>El fin de los templarios [http://www.uv.es/~ivorra/Historia/SXIV/1305.htm клик]</ref>. Изгледа да је желео да се прогласи краљем Грчке те је зато ступио у везу са '''Тибоом Сепојем''' ({{јез-фр|Tibaut de Cepoy}}) који га је међутим, [[1308]]. године ухапсио и послао у Напуљ, где је Рокафорт умро од глади у затвору. Извори такође наводе да су га сами алмогавери ухватили и предали због терора који је увео након смрти Етенсе<ref name="HyV" />.
 
Након нестанка Рокафорта, алмогавери су следећих седам година ратовали у служби франачких властелина, да би се на крају сукобили са франачким грофом од [[Атина|Атине]], '''Готијеом де Бријеном''' ({{јез-фр|Gautier de Brienne}}), зато што је овај одбио да их плати за војевање у његовој служби против [[Тесалија|Тесалије]] и [[Турци|Турака]]. Године [[1311]]. после крваве битке, алмогаверси заузимају [[Грофовија Атина|грофовију Атину]], да би нешто касније створили још једну алмогаварску грофовију, [[Неопатрија|Неопатрију]], које су ускоро постале заборављени вазали [[Круна Арагона|Круне Арагона]].
 
Седамдесет и седам година се вијорила „[[сењера]]" на брду [[Партенон]]. Године [[1388]]. други ратници са [[Пиринејско полуострво|Иберијског полуострва]], ратници који су долазили из [[Краљевина Навара|Наваре]], отели су алмогаверима грофовију Атину. Након тога, алмогавери прелазе у легенду<ref name="HyV" />.
Ред 128:
* [https://web.archive.org/web/20080605083650/http://findesemana.libertaddigital.com/articulo.php/1276231325 Каталонска освета]
* [http://web.jet.es/altor/almogavares.html Алмогавери]
 
{{нормативна контрола}}
 
{{Изабрани}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Алмогавери”