Илија Милосављевић Коларац — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м https |
|||
Ред 30:
Крајем [[1877]]. године замало је страдао. [[Влада]] га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у [[Тополска буна|Тополској буни]], заједно са [[Јеврем Марковић|Јевремом Марковићем]] и [[Аћим Чумић|Аћимом Чумићем]], а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез [[Милан Обреновић|Милан]] га је убрзо помиловао, али је [[затвор]] нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.
[[Тестамент]]ом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање [[универзитет у Београду|београдског универзитета]], што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора [[Димитрије Нешић|Димитрија Нешића]], повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је [[Касациони суд]] оснажио Коларчев тестамент.<ref>[http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/07/article-11.html Илија Сервијанер и Дунавски Ротшлид („Српско наслеђе“, јул 1998)]</ref> [[Драгиња Петровић]]
Спада у велике [[задужбинар]]е Србије. Његова најпознатија задужбина је [[Задужбина Илије М. Коларца|Коларчев универзитет]].
|