Сибињ (Румунија) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Бот: Сређивање увода |
мНема описа измене |
||
Ред 42:
[[1918]]. године град постаје део савремене [[Румунија|Румуније]]. [[Румуни|Румунско]] становништво, одувек присутно у граду ([[Сибињска епископија]]), а веома бројно у околини, добија на значају. После [[Други светски рат|Другог светског рата]] почиње масовно исељавање [[Немци|Немаца]] у матицу из економских разлога. Данас су [[Немци]] малобројни, али веома утицајни у граду, па је Сибињ стога један од најразвијенијих градова у [[Румунија|Румунији]].
== Срби у Сибињу ==
У Сибињу су се у 12. веку, 1144. године населили Саси, рудари из Доње Рајне (Немачке). Они су касније, за време српског краља Владислава, прешли из Сибиња у српску средњевековну државу. Постоје мишљења да су Саси били у ствари део Лужичких Срба.
По многим српским епским песмама, из Сибиња је војвода Јанко Сибињанин - "Јанкул". Мада је он ту Мађар, он се често са Србима помиње, као кум Марка Краљевића, те ујак Бановић Страхиње, сват Стојана Поповића, сват Страхињића Бана итд<ref>Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", други део, Беч 1845. године</ref> Спевана је и епска народна песма "Женидба Сибињанин Јанка са вилом", у којој он учествује у боју на Косову и жени се "вилом". Сестра му је каже се Јања, а сестрић "нејаки" Секула.<ref>"Даница", Нови Сад 1866. године</ref>
Деспот Ђурађ Бранковић је у 1/2 15. века заједно са Сибињанин Јанко ратовао против Турака. Турци су били уз војводу Дракулу који се борио против војводе Дејана из Сибиња. Турски султан Мурат послао је Иса-пашу да опустоши земље око Боеограда, али су Ђурађ и Јанко не само поразили турску војску и убили пашу код Смедерева, већ су ушли у бугарске земље и освоји град Сердику (Софију).<ref>"Даница", Нови Сад 1867. године</ref>
Претендент за угарски престо после 1526. године је поред аустријског цара Фердинанда, био Јован Запоља војвода од Сибиња (Ердеља). Уз Запољу су стали многи угарски Срби (избегли) као војници, ратујући у борби за власт. Последњи српски вођа Јован "Црни" умире 1526. године, а Фердинанд је надвладао Запољу, који се ослонио и на Турке.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1871. године</ref>
У време банатског устанка против Турака 1594. године српске вође бан Сава, војвода Велимировић и владике Теодор Тивадаровић позивали су ердељског кнеза Жигмунда Баторија у помоћ. Кнез се није могао војно одазвати али је после пропасти устанка, примио избегле Србе из Баната. Део их се населио у Јенопоље где је од 15. века било много Срба, а други су продужили даље у Ердељ. у Ердељу се се масовно населили у Сибињу, Београду, Понграду, Рајсдерфелу, Сас Пиану, Великом и Малом Чергоду.Орестији и другим мањим местима. Ту је основана српске православна епископија тзв. београдска.<ref>"Српски сион", Карловци 1905. године</ref>
Крајем 17. века деспота Ђорђа Бранковић су аустријске власти држале извесно време заточеног у Сибињу. Затворен је из државних интереса Аустрије. Хтели су да га одвоје од српског народа, с обзиром да је претендовао да им буде вођа. Потписивао се са "Гроф Ђорђе Бранковић изабрани деспот Илирије и расцијанске Мисије". Планирао је да скупи велику народну војску, којом би протерао Турке из српских историјских предела. Пребачен је затим 1690. године, ради веће државне сигурности прво у Беч, па у Јегру, где је и умро после дугог тамничења (22 године) - 1711. године<ref>"Гласник друштва србске словесности", Београд 1870. године</ref>
Владика Никанор Мелентијевић је морао по наредби власти, да се премести из Брашова у Сибињ. Одатле је упутио Посланицу верницима.
== Становништво ==
{{ДемографијаРУМ|
| |||