Манастир Ходош — разлика између измена

м
 
== Историјат ==
Прем [[Румунија|румунским]] изворима манастир Ходош је основан још [[1177]]. године<ref>[http://ziarullumina.ro/reportaj/bogatia-duhovniceasca-si-culturala-de-la-hodos-bodrog Bogăţia duhovnicească şi culturală de la Hodoş-Bodrog | Ziarul Lumina<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Међутим, постојани подаци говоре да су данашњи [[манастир]] основала у [[15. век]]у стара [[Племство|племенита]] [[Срби|српска]] породица [[Јакшићи]] (као оближњи [[манастир Бездин]], који и данас припада [[Српска православна црква|СПЦ]]).
 
Познати су сви настојатељи манастира Ходоша, од 1700. године. Наводе се овде само архимандрити: Софроније (1900), Александар Прерадовић (1732), Вићентије Продановић (1750), Вићентије Новалић (1773, родом из Мостара), Генадије Ђукић (1778, родом из Баје), Теодосије Јовановић (1786-1810, родом из Батање), Мојсије Манојловић (1810-1835, родом из Арада), Григорије Кириловић (1837-1839, родом из Галше), Стеван Крагујевић (1839-1842, родом из Осијека), Емилијан Кенгелац (1845-1853, родом из Кикинде), Антоније Нако (1853), Корнелије Живковић (1853-1887, родом из Даља).
Петар Аврамовић Текели, Србин официр, генерал у руској царској војсци оставио је 1812. године манастиру Ходошу 1000 рубаља прилога. То није било случајно, сетио се пред смрт завичаја, јер је био рођен 1720. године у Араду. Отац Ранко био је граничарски капетан, а деда Јован Текилија пуковник, био је комадант Потиско-поморишке границе 1699. године. Новац намењен манастиру је стизао у неколико рата.<ref>"Српски летопис", Будим 1833. године</ref> Текелије су одувек водиле бригу и жртвовале се за манастир Ходош. Поред свих прилога, манастир је од Саве Текелије и позајмице узимао. Када је 1841. године дуг са каматом достигао износ 5173 ф. 16 крајцара, Текелија је тај дуг "опростио" - тако даровао манастир. Прерачунавањем се узевши у обзир и дар руског генерала Петра, долази до још већег дара, од 5721 ф. 16 кр. Братство манастирско се захвалило јавно Текелијама.<ref>"сербске народне новине", Пешта 1841. године</ref>
 
Попис манастира Ходоша из 1788. године лепо осликава његово тадашње стање. Ту је било манастирско братство од 13 калуђера на челу са игуманом Теодосијем Јовановиће. Само за презиме Модара, не може се са сигурношћу тврдити да је био Србин. Приходи манастирски из претходне 1787. године су износили 2826 ф. 43 кр, а расходи - 2826 ф. 43 кр. Манастирски дуг је на крају те године износио чак 3929 ф. 42 кр. Од робе било је следеће: 50 акова вина, шест акова ракије, 100 мерова жита, 12 мерова кукуруза, 17 мерова зоби, 100 мерова јечма, 120 пластова сена, 16 волова за рад, 87 рогате марве, 45 коња, 169 свиња, 42 кошнице.<ref>"Српски сион", Карловци 1904. године</ref>
Манастир је вековима био средиште српске културе и вере у [[Поморишје|Поморишју]]. Чак се претпоставља да су [[Епархија липовска|српске владике липовске]] током [[16. век|16.]] и [[17. век]]а овде столовале уместо оближњег града [[Липова|Липове]]<ref>[http://banateka.blogspot.com/2010/12/pravoslavna-crkva-u-zrenjaninu-tokom.html Banateka : Pravoslavna crkva u Zrenjaninu tokom turske vladavine (1551-1716)<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Међутим, издвајањем [[Румуни|Румуна]] из [[Српска патријаршија у Сремским Карловцима|Карловачке патријаршије]] [[1864]]. манастир је припао њима. Ово је данас означено као велики немар тадашњих црквених кругова Карловачке патријаршије<ref> [http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/PSC/PSC32.htm [svetosavlje&#93;<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Још 1844. године Румуни (Власи) у својим новинама јавно истакли став, да епископске столице у Темишвару и Вршцу, (у Араду је готово!) као и управу манастира Ходоша, Бездина, Св. Ђурђа и Месића, као и протопрезвитерска места где има верника Влаха, треба они безпоговорно да преузму. Дописник новина из Лугоша је сугерисао румунских изасланицима на српском црквено-народном сабору, да то званично затраже, и да се тако: "Нека се пресече Србима надежда (нада) у Вршцу и Темишвару". Срби нису још имали став о томе, чинило им се да су "старе задужбине својих Праотаца" у њиховим рукама неприкосновене.<ref>"Сербске народне новине", Пешта 1844. године</ref> Румуни су на сабору у Карловцима 1865. године званично поред осталог тражили манастир Ходош. Из тадашњег полазишта српских црквених великодостојника, види се како је Ходош у ствари поклоњен: "Што се тиче правне природе манастира као српских институција (установа), ту се синод и конгресни одбор слажу; но Синод не би био противан кад би народни сабор одобрио: да се уз братске љубави манастир Ходош, који је у Арадској дијецези лежи, уступи".<ref>"Српски летопис", Будим 1866. године</ref> Манастир је био за време деобе са Румунима, под јурисдикцијом Арадске епархије, па је ту и остао и даље. Многи српски црквени великодостојници су касније "жалили", што се нису ни мало борили да се та "српска задужбина и српско црквено добро поврати у српску јерархију". Румуни нису имали никаква својинска права нити законских могућности, али Срби су били пасивни. Наводно одласком архимандрита Коренелија Живковића Србина из манастира Ходоша 1887. године, није постављен више српски настојатељ, због чега су Срби изгубили тај манастир.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Манастир је формално прешао у састав нове румунске митрополије од њеног установљења 1864. године. Српски црквено-народни сабор је 1902. године покушао да поврати манастир Ходош. Послати су др Жарко Миладиновић у Беч, а др Мита Мушицки у Будимпешту да у тамошњим државним архивама нађу историјске податке о настанку манастира. Хтели су српски радикали да се спреми материјал за покретање парнице за манастир Ходош. Манастир се увек називао у прошлости или српски или илирски а никад румунски. Једино је српски народ водио бригу и жртве подносио за његов опстанак. Српски црквени сабор је и 1749. године решавао питање манастира Ходоша.<ref>"Мале новине", Београд 1902. године</ref>
 
Петар Аврамовић Текели, Србин официр, генерал у руској царској војсци оставио је 1812. године манастиру Ходошу 1000 рубаља прилога. То није било случајно, сетио се пред смрт завичаја, јер је био рођен 1720. године у Араду. Отац Ранко био је граничарски капетан, а деда Јован Текилија пуковник, био је комадант Потиско-поморишке границе 1699. године. Новац намењен манастиру је стизао у неколико рата.<ref>"Српски летопис", Будим 1833. године</ref> Текелије су одувек водиле бригу и жртвовале се за манастир Ходош. Поред свих прилога, манастир је од Саве Текелије и позајмице узимао. Када је 1841. године дуг са каматом достигао износ 5173 ф. 16 крајцара, Текелија је тај дуг "опростио" - тако даровао манастир. Прерачунавањем се узевши у обзир и дар руског генерала Петра, долази до још већег дара, од 5721 ф. 16 кр. Братство манастирско се захвалило јавно Текелијама.<ref>"сербскеСербске народне новине", Пешта 1841. године</ref>
Историчар Јанко Шафарик је користио за приређење књиге "Законик цара Душана српског", најстарији ходошки (манастирски) рукопис, онај из 1390. године.<ref>Стојан Новаковић: "Законик Стефана Душана цара српскога, 1349. и 1354. године", Београд 1870. године</ref>
 
Манастир је вековима био средиште српске културе и вере у [[Поморишје|Поморишју]]. Чак се претпоставља да су [[Епархија липовска|српске владике липовске]] током [[16. век|16.]] и [[17. век]]а овде столовале уместо оближњег града [[Липова|Липове]]<ref>[http://banateka.blogspot.com/2010/12/pravoslavna-crkva-u-zrenjaninu-tokom.html Banateka : Pravoslavna crkva u Zrenjaninu tokom turske vladavine (1551-1716)<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Митрополит липовски Данило помиње се 1563. године (по бедренику са записом) је вероватно обитавао у манастиру. Године 1651. митрополит Софроније, са сигурним седиштем у манастиру Ходошу, ишао је у Русију. Међутим, издвајањем [[Румуни|Румуна]] из [[Српска патријаршија у Сремским Карловцима|Карловачке патријаршије]] [[1864]]. манастир је припао њима. Ово је данас означено као велики немар тадашњих црквених кругова Карловачке патријаршије<ref> [http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Istorija/PSC/PSC32.htm [svetosavlje&#93;<!-- Botovski generisani naziv -->]</ref>. Још 1844. године Румуни (Власи) у својим новинама јавно истакли став, да епископске столице у Темишвару и Вршцу, (у Араду је готово!) као и управу манастира Ходоша, Бездина, Св. Ђурђа и Месића, као и протопрезвитерска места где има верника Влаха, треба они безпоговорно да преузму. Дописник новина из Лугоша је сугерисао румунских изасланицима на српском црквено-народном сабору, да то званично затраже, и да се тако: "Нека се пресече Србима надежда (нада) у Вршцу и Темишвару". Срби нису још имали став о томе, чинило им се да су "старе задужбине својих Праотаца" у њиховим рукама неприкосновене.<ref>"Сербске народне новине", Пешта 1844. године</ref> Румуни су на сабору у Карловцима 1865. године званично поред осталог тражили манастир Ходош. Из тадашњег полазишта српских црквених великодостојника, види се како је Ходош у ствари поклоњен: "Што се тиче правне природе манастира као српских институција (установа), ту се синод и конгресни одбор слажу; но Синод не би био противан кад би народни сабор одобрио: да се уз братске љубави манастир Ходош, који је у Арадској дијецези лежи, уступи".<ref>"Српски летопис", Будим 1866. године</ref> Манастир је био за време деобе са Румунима, под јурисдикцијом Арадске епархије, па је ту и остао и даље. Многи српски црквени великодостојници су касније "жалили", што се нису ни мало борили да се та "српска задужбина и српско црквено добро поврати у српску јерархију". Румуни нису имали никаква својинска права нити законских могућности, али Срби су били пасивни. Наводно одласком архимандрита Коренелија Живковића Србина из манастира Ходоша 1887. године, није постављен више српски настојатељ, због чега су Срби изгубили тај манастир.<ref>"Српски сион", Карловци 1902. године</ref> Манастир је формално прешао у састав нове румунске митрополије од њеног установљења 1864. године. Српски црквено-народни сабор је 1902. године покушао да поврати манастир Ходош. Послати су др Жарко Миладиновић у Беч, а др Мита Мушицки у Будимпешту да у тамошњим државним архивама нађу историјске податке о настанку манастира. Хтели су српски радикали да се спреми материјал за покретање парнице за манастир Ходош. Манастир се увек називао у прошлости или српски или илирски а никад румунски. Једино је српски народ водио бригу и жртве подносио за његов опстанак. Српски црквени сабор је и 1749. године решавао питање манастира Ходоша.<ref>"Мале новине", Београд 1902. године</ref>
 
Историчар Јанко Шафарик је користио за приређење књиге "Законик цара Душана српског", најстарији ходошки (манастирски) рукопис, онај из 1390. године. Он се налазио у Прашком музеју.<ref>Стојан Новаковић: "Законик Стефана Душана цара српскога, 1349. и 1354. године", Београд 1870. године</ref>
Године 1726. посланик на српском црквено-народном сабору био је архимандрит Софроније из манастира Ходоша.<ref>"Српски летопис", Будим 1870-1871. године</ref>
Купци једне српске књиге 1832. године били су из манастира браћа: намесник Арсилај Маринковић и Геврасиј Митровић јерођакон.<ref>Антоније Арновљев: "Виргинија или крваба жертва освобожденија", Пешта 1832. године</ref> И две године касније 1834. они купују Стаматовићеву књигу.<ref>Павел Стаматовић: Младиј Сербљин у всемирном царству", Пешта 1834. године</ref> Манастирска браћа купује 1834. године и књигу "Турци у Босни или смерт Милоша". На челу "општежитељног" манастира Ходоша био је 1822-1837. године архимандрит Мојсеј Манојловић који годинама редовно купује српске књиге и претплатник је "Српског летописа". он је 1814. године био игуман манастира, када је купио књигу "Прикљученија Телемака сина Улисова" од Стефана Живковића. А купци календара "Сербска пчела" за ту годину били су ходошки калуђери: игуман Симеон Поповић, намесник Јулијан Недељковић, те чланови братства Архисилај Маринковић јеромонах и Севастијан Табаковић јерођакон.<ref>"Сербска пчела", Пешта 1837. године</ref> Из списка пренумераната једне српске књиге види се ко чини манастирско братство 1843: Лаврентије Гершић (из Футога родом) протосинђел и намесник (1843-1846), Јер. Николић јеромонах, Дамаскин Поповић јеромонах - купио две књиге за своје кћерке.<ref>"Златотворно село", по Чокеу, превод Димитрије Поповић, Сегедин 1843. године</ref> Калуђер Табаковић придворни иконом је набавио у Араду, књигу "Богомољка", од Аристида Николића, 1847. године. Свети Синод је 1853. године поставио архимандрита ходошког Емилијана Кенгелца за епископа вршачког. Архимандрит ходошки Антоније Нако премештен је 1857. године у манастир Месић, а на његово место је прешао ходошки протосинђел Корнелије Живковић. Архимандрит Живковић се иако Србин (родом из Даља), није таквим показао приликом једне расправе о црквеној равноправности Срба и Румуна. Заступао је другачији став, и критиковао адвоката Лончаревића, радећи у интересу румунске стране. Живковић је као архимандрит био учесник Сабора 1864. године у Карловцима, а остао је у Ходошу до 1887. године.
27.345

измена