Лајош I Анжујски — разлика између измена

Хрватска је после 36-годишњег ратовања дошла у стање мира. Од тада су банови више били гувернери, него генерали. Лајош није имао поверења у домаће хрватске великаше, Шубиће, Нелипчиће, Франкопане, Курјаковиће и [[Бабонићи|Бабониће]], па им није поверавао банску част, већ је искључиво постављао Угаре. По истом начелу Лајош је и за угарске [[Надор (титула)|палатине]] постављао Угаре. У Славонији је на почетку владао бан Леустахије, а у Далмацији Никола Сеч, који је такође био и кнез у Задру и Сплиту. Године 1360. умро је млади херцег Јанош и краљ се, да би средио прилике у Хрватској, са супругом Јалисаветом упутио у ту земљу. Краљ је боравио у Загребу, где је делио правду, док је краљица боравила у Задру. Пошто краљ није имао ни сина ни брата ни синовца, Хрватска је следећих 9 година остала без херцега.{{sfn|Хорват|1924|p=}}

Славонијом је после Леустахија, од 1362. до 1366. године, управљао загребачки бискуп [[Стефан Канишки]]. После њега је краљ за „бана читаве Славоније” именовао искусног Николу Сеча, који је владао до 1368. године. У међувремену, у Далмацији су се смењивали банови: [[Коња Сељењи]] (1366 - 1367), [[Имре Лацкфи]] (1368) и [[Шимун Маурицијев]] од племена Пок (1369 - 1370). „Бан читаве Славоније” је, 1368. године, постао краљев миљеник [[Петар Цудар]], који је на том положају остао све до 1380. године.{{sfn|Хорват|1924|p=191}}