Хамурабијев законик — разлика између измена

'''Хамурабијев законик''' представљаје најпознатији и најбоље сачувани законик древне [[Месопотамија|Месопотамије]]. Пронађен је 1901. године у Сузи (данашњи [[Иран]]), у оквиру ископавања која је спроводила француска археолошка екипа. Његов проналазач, Жан Жак де Морган, пренео га је у Лувр и ту се законик чува до данас.

Исписан је на црној каменој стени-стубу, високој преко два метра, која је када је била пронађена била преломљена у три комада. Прописи су уклесани на предњој и задњој страни, а на врху предње стране се налази рељеф који приказује [[Хамураби|Хамурабија]] како стоји пред богом правде ШаманомШамашом који седи и предаје цару законик.

На стели се налазило 282 прописа, али је она на једном делу оштећена, тако да (недостаје око 35 чланова (од 66. до 100)). Поред те главне стеле, пронађено је више одломака других стела, на основу којих су се углавном могли реконструисати изгубљени чланови. Неке од норми се реконструишу и на основу једног броја сачуваних глинених плочица, на којима су неки Хамурабијеви прописи касније записивани. [[Датотека:Hammurabi Stele (copy) in front of Ishtar gate.jpg|мини|Хамурабијев законик, стела|443x443px]]Текст Законика је на стелама стајао широм земље на јавним местима у важнијим градовима, како би се народ могао упознати са прописима.

Увод је религијски, у комењему законодавац тврди да су му богови наложили да влада народом и донесе овај законик, "да прибави важност праву у својој земљи, да истреби поквареног и неваљалог, да спречи моћнога да угњетава слабога" , карактеристичан је и за све претходне сумерске и акадске законике.

Изузимајући увод и закључак, где се законодавац у начелу позива на вољу богова и тако прибавља додатни ауторитет свом тексту, Хамурабијев законик по самим својим одредбама представља посве световни законси текст. Уу нормама нема религијских прмесапримеса, као што их нема ни у сачуваним члаовима ранијих клинописних законика. Изостају било какве религијске санкијесанкције, које су иначе честе у примитивним и архаичним правима.

За настанак уговора била је потребна одговарајућа форма. Уговори су се могли закључивати у усменом облику, али уз присуство сведока (нарочито купопродаја поретнихпокретних ствари, зајам, остава). Најважнији уговори су се ипак закључивали у писаној форми. Она није морала бити посебно свечана, али је обезбеђивала да се лако може утврдити воља уговорних страна. Неретко их је састављао и исписивао на глиненим плочицама професионални писар, који би у том случају на документу, поред потписа, односно печата странака и сведока, стављао и свој знак, неку врсту овере уговора својим печатом. Пошто је састављен, уговор би се умотавао у још један, спољни слој глине, који је обезбеђивао тајност и трајност исправе. Са спољне стране се уписивало име странака и предмет уговора, а потом се исправа односила у храм на чување.

Поред тога, Хамураби је ограничио трајање дужничког ропства на 3 године и трајање дужничког ропства, у које се често падало због неиспуњења уговора о зајму. Једном речју, мада је уговорУговор о зајму са каматом код свих старих народа био најраспростањенијије најраспрострањенији облик зеленашења, уа ВавилонуХамураби му Хамураби поставља строге законске оквире, сасвим у складу са прокламацијом о заштити сиромашних на коју се зарекао у прологу Законика.

Каква је била форма за закључивање брака Законик не говори и, то препушта обичајном праву. Хамураби једино истиче да се брак закључује уговором, иначе је ништаван (члан 128). Изгледа даУговор је уговор најчешће закључивао сам младожења или његов отац са оцем или старатељем девојке., а Формулацијаформулација тог члана не искључује могућност да је и сама жена могла да закључи брак.

Брак између слободних људи и робова не само да је био дозвољен, него се и закључивао на исти начин као да су у питању слободни партнери и није изазивао никакве промене у статусу супружника. Из Хамурабијевог законика се јасно види да није било ништа необично уколико би се роб оженио слободном женом или слободан мушкарац робињом. У првом случају, њихова деца су слободна чим их роди слободна мајка, а у другом - када је мајка робиња - постају слободни после очеве смрти, ако их он није још за живота учинио слободним рекавши за њих "моја деца" (члан 170). То је важан показатељ колико је општи положај робова у Вавилону био другачији од оног у античким државама.

За разлику од мушкарца, жена није смела ни помишљати на нарушавање принципа моногамије. За прељубу јој прети смртна казна: везанасевезана се баца у воду заједно са љубавником. Већ за саму сумњу да је била са другим мушкарцем, морала је да се правда кроз божји суд скакањем у воду. Уколико би преживела, оном ко је лажно набедиооптужио следила је инфамна казна - шишање косе.

Муж је жени неверство могао и опростити, али је тада претвара у робињу. Жена је морала да "чува своје тело" и уколико јој је муж одведен као ратни заробљеник, све дотле док "у кући има шта да се једе". О положају жене речито говори и околност да је муж своју жену могао дати у дужничко ропство уместо себе. Исто тако, он је могао у сваком тренутку, по својој жељи, жену отерати од куће и раскинути брак (репудијум). При том му је једина обавеза да јој врати шерикту.

Наследно право је област у којој се у највећој мери може уочити комплементарност Хамурабијевог законика и обичајног права. Законик регулише само нека, вероватно најспорнија питања, док очигледно препушта обичајима велики део материје наследног права. Наследници су само синови, без обзира из ког су брака, док се женска деца намирују кроз мираз који има функцијуњиховогфункцију њиховог наследног дела. Сам Хамурабијев законик не даје при том никакву предност најстаријем сину, али се у неким документима види да је приликом деобе имовине он могао добијати већи део од остале браће. Кћи која није добила мираз јер је била посвећена божанству, добила је "трећину наследног дела" који добијају синови.

У многобројним сачуваним исправама и пресудама из Хамурабијевог времена, падају у очиуочљиве две чињенице: да се странке и судије у судском поступку и пресуди не позивају на Хамурабијев законик и, друго, да су судије у пракси често одступале од његових прописа.

Државни чиновници који су се бавили суђењем најчешће нису били искључиво судије. Ти управни органи су између других послова и пресуђивали у иеиме владара, који је био врховни судија. Због тога се обично каже да судствоСудство није било одвојено од управе, као и даније се није разликовао грађански и кривично судски поступак.

Поред управних органа, постојале су и професионалне владареве судије - ''даијанум''. Они су судили колегијално, у већу од неколико судија и били су непосредноподређенинепосредно подређени владару. Радећи по његовом непосредном налогу, судски органи су у ствари били овлашћени да Хамурабијев законик примењују сасвим оквирно, па и да од њега одступају.

Поред ових, рационалних доказних средстава, вавилонско право је чувено по коришћењу тзв. ирационалних доказа - божјих судова (ордалија) и заклетви. Међутим, насупрот широко распрострањеном уверењу да се божји утицај при суђењу у Вавилону често позивао у помоћ, стоји чињеница да је Законик свега у два случаја предвидео божји суд бацањем у реку. Прво, њему се мора подвргнути тужени уколико га неко оптужи за враџбине; ноали, "ако река покаже да је невин и он исплива, онај који му је пребацивао враџбине да се убије" (члан 2). И друго, божјем суду прибегава жена коју неко потужи за прељубу, али није ухваћена с другим. Тада она мора ићи у воду "због свога човека" - да би отклонила сваку сумњу и бруку.

На крају, када се усмена контрадикторна расправа заврши, доноси се писмена пресуда. Она је исписана на глиненој плочици, слично као и уговор. Садржала је све битне елементе: имена странака, њихове изјаве и заклетве, изјаве сведока, суштину пресуде (изреку). Поред тога, у пресуди се забрањивало странкама да поново воде поступак о истој ствари. Неизвршење пресуде је повлачило нов процес, али би притом онај ко пресуду није извршио плаћао додатну глобуказну, а често би био и обележен шишањем косе као нечастан човек.