Манастир Свети Ђурађ — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 23:
Од средине 18. века сливају се многи прилози у манастирску касу, па је 1764. године највећи део конака могао бити завршен. Храм је делимично обновљен 1766. године под настојатељем Симеоном Матејевићем. Помогли су обнову манастира Срби Банаћани својим прилозима: Димитрије Секулић, Димитрије Петро-Стојковић, Георгије Калиновић, Недељко Кирић, Јанко Васиљевић и Живојин Милошевић. Посебно је значајан дар епископа темишварског Викентија Јовановића Видака: 4000 ф. у сребру и 200 цесарских дуката у злату. Према опису манастира из 1771. године, црква је била омања, али од чврстог материјала, са конацима који садрже 12 ћелија под истим кровом. Било је ту још грађевина, попут трпезарије, више комора и три подрума. Око манастирског здања подигнут је 1779. године за време архимандрита Герасима високи зид. Земљишни посед се састојао од оранице и шуме.
Већ 1772. године нанета је велика материјална штета манастиру, јер му је држава (Ерар) одузела дотадашњи велики прњавор село Шенђурац са око 1500 јутара земље. Остављен је манастиру мали прњавор, као засебно село под именом Манастир. Манастир је подигао у 19. веку две воденице: Успенску (1808) и Св. Павловску (1828). Насељени су 1830. године под архимандритом Кенгелцом у Прњавору, контрактуални житељи. Архимандрит Стефан Михајловић (1849-1875) је прибавио за манастир два ланца винограда на Шумику, и исплатио сам дуг манастирски. Од прњавораца је судским путем повратио узурпирану ливаду од 103 ланца. Саградио је 1866. године велики магацин за храну.
Када је дошло до законске редукције броја православних манастира, братство укинутог манастира Партош, населило се ту са својим инвентаром и надокнадом за изгубљени посед. Материјално бољој ситуацији погодовала је и куповина прњаворске земље 1782. године.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref>
Манастирски посед је сада знатно умањен упливом државе у 20. веку, са својим аграрним реформама. Тако је румунска држава 1921. године његов посед од 1230 јутара, свела на 202 јутра земље, а актом после Другог светског рата, остало је светињи свега десетак хектара. Постојала је у манастирском прњавору (али и манастиру?) 1905. Српска земљорадничка задруга са капиталом од 9282 к. Водили су је световњаци: председник Љубомир Главан и пословођа Милош Ј. Бугарски.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
| |||