Синан-паша Боровинић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м сређивање
Нема описа измене
Ред 27:
Одрастао је на султановом двору. По паду старе српске државе на положај [[Босански санџак|босанског санџак-бега]] био је постављен Синан-паша који на том положају био од [[1496]]. до [[1499]]. године. Исте године априла мјесеца постављен је за беглер-бега [[Румелија|румелијског]] те је тако стекао титулу паше. На овом положају бива до [[1503]]. године, када је послат на функцију [[Херцеговачки санџак|херцеговачког санџак-бега]] гдје бива до [[1506]]. године. На мјесту [[Смедеревски санџак|смедеревског санџак-бега]] бива од [[1506]]. до [[1513]]. године, када се враћа на мјесто босанског санџак-бега гдје је остао до [[1514]]. године; затим постаје [[Анадолија|анадолијски]] беглер-бег.
 
Дубровчани су своме посланству које је једном приликом пошло платити харч речено како се треба опходити ако сретну Синан-пашу Боровинић. Према упути требало је да га поздраве и да му кажу како им је за велику утјеху то што им је он у сусједству, јер је [[Дубровачка република|Дурбовник]] увјекувијек имаоимала добре односе са племићком кућом [[Боровинићи|Боровинића]].
 
Учествовао је у битки код Чалдирана 1514. године, а затим је [[1515]]. поразио Алаудевлеа, емира Дулкадира. За награду уздигнут је на звање великог везира. Погинуо је [[22. јануар]] [[1517]]. године у [[Битка код Риданије|боју код Риданије]] крајпокрај [[Каиро|Каира]], као главни комадант турске војске.{{sfn|Рудић|2003|p=274-275}}
 
О погибији Синан-паше записао је познати орјенталистаоријенталиста [[Јозеф фон Хамер-Пургштал]], следеће:
{{Цитат|То су били најодабранији витезови из војске Мемлука са самим султаном Туман-бејом и његова оба војсковође, Аланбејом и Куртбејом на челу. Сва тројица су се зарекла да ће османског султана ставити жива или мртва под своју руку. Забунили су се само у особи, држећи великог везира Синана за султана Селима. Синан је стајао између Махмут-бега Рамазаноглуа и Алије, хазнедара. Султан Туман-беј управо је продирао ка великом везиру, Аланбеј Махмуту, а Куртбеј Алији с толико срчаности и бијеса да су сва тројица одабране противнике убили копљем, а сами избјегли, иако је Аланбеј био тешко рањен танетом. Успркос таквој особној храбрости мемлучког султана и његових вјерних, изгубљена је битка...}} {{sfn|Хамер|1979|p=322}}