Рудаки — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Вики повезнице и додатак |
||
Ред 44:
=== Преглед ===
'''Рудаки''' је рођен [[858]]. године у Рудаку (Пенџруд), селу у [[Сасанидско царство|Саманидском царству]] које је данашњи Пенџакент у [[Таџикистан|Таџикистану]], а умро je [[940]]. године <ref name=":0">Тамимдари, Ахмед (2004), ''Историја персијске књижевности'', превео Сеид Халиловић, Београд, Културни центар И.Р. Ирана: Друштво српскоцрногорског-иранског пријатељства.</ref>{{rp|pp. 106.}}. Већина историчара сматра да је био потпуно слеп, али његово прецизно познавање и описивање боја, које је евидентно у његовој поезији, чини ову тврдњу веома сумњивом. Био је дворски песник саманидског владара ''Насера II'' (
Још као дете научио је [[Куран|Кур'ански]] текст напамет.<ref>Велајати, Али Акбар (2016), ''Историја културе и цивилизације ислама и Ирана'', превео Муамер Халиловић, Центар за религијске науке "Ком", Београд.</ref>{{rp|pp. 523.}} У том периоду, писао је и своје прве стихове које је, захваљујући свом изванредном гласу, певао уз благу мелодију.<ref>Дабир Сијаки, Мохамад (1991), ''Пишаханган-е ше'р-е парси'' [Пионири персијске поезије], Ђиби, Техран.</ref>{{rp|pp. 16.}}. Због свега тога добио је утицајан полажај у двору Насра Саманија II. Рудакијева улога у поменутој влади расла је дотле да му није било премца ни у редовима дотад најпоштованијих краљевских саветника.<ref>Шибли Нумани (1989), ''Ши'р ал-ађам: Тарих-е шоара ва адабијат-е Иран'' [Иранска поезија - историја иранских стихотвораца и књижевности], превео на персијски језик Сејед Мохаммед Таки Фахр Да'и Гилани, Техран, том I.</ref>{{rp|pp. 26.}}.
У књигама је спомињано да је Рудакија увек пратио „равија“ његових песама. ''Равија'' (дословно: преносилац) је у традицији персијске песме особа која би памтила песникове песме и певала их, мелодично, на свечаностима. Име Рудакијевог ''равије'' је био Мађ.<ref name=":0" />{{rp|pp. 214.}}
Линија 51 ⟶ 53:
У време када су Саманиди успели да се домогну најдоминантније власти у [[Велики Хорасан|Хорасану]], Рудаки, па заједно са њим и Абу Шакур од Балха, Абу ал-Му'ајид од Бухаре, Фаралави, Шехид Балхи и још неколико изврсних песника, довели су персијску песму до врхунца красноречитости, тако да је могла да буде стављена одмах покрај арапске песме.
Негде око [[902]]. године у свом родном месту које је данас познато по имену „Кешлак-е Банђруд“, уживао је велику славу као песник и певач, те је због тога добио позив да оде на саманидски двор.<ref name=":0" />{{rp|pp. 213.}}
Насера II ибн Ахмада, владар [[Велики Хорасан|Хорасана]] и Трансоксијане, је позвао песника на свој двор. Рудаки је постао његов дневни пратилац, стекао је велико богатство и постао веома почаствован. Односи са дворанима и посећивање са високим саманидским ауторитетима, оставили су утицај на његов начин живота. Рудаки је најпре отпочео да стихује ''Келилу и Димну''. Сматра се да је заиста заслужио титулу оца персијске књижевности, или [[Адам]]а (првог човека) или Султана песника, иако је имао разне претходнике, због тога што је био први који је оставио свој специфични печат и карактер на сваки облик [[Епска поезија|епике]], [[Lirika|лирике]] и дидактичке поезије. Такође се сматра првим песником који је сачинио збирку (диван), у којој је поређао песме по абецедном реду, а што су доцније користили сви персијски писци, чак и данас. Такође је био веома вичан певач и инструменталиста [[харфа|харфe]].<ref>M S Asimov, C E Bosworth, ''The Historical, Social and Economic Setting'', Motilal Banarsidass Publ., 1999; "''From his early years, Rudaki's poetic gift, his fine voice and his skilled playing on the chang (a harp-like musical instrument) made him popular''"</ref>
== Рудакијево слепило ==
Неки историчари на основу објективних докумената сматрају да су Рудакију на крају живота ископане очи.<ref>Нафиси, Саид (1959), "Ћанд нокте-је тазе дарбаре-је Рудаки [Неколико нових тачака о Рудакију], у ''Часопису Филолошког факултета Техеранског универзитета'', вол. VI (3/4).</ref>{{rp|pp. 24.}}. У корист ове тврдње они наводе да је на северу Самарканда, у близини Панџакента, у насељу Рудак, пронађен гроб у којем су се налазиле кости и лобања човека на основу којих се може претпоставити да су му силом ископане очи. Ово археолошко откриће потпуно је у складу са историјским преносом у драгоценом делу ''Историја Самарканда'' Абу Саида Идрисија, где се наводи да је Рудаки сахрањен у својој домовини.<ref>Нафиси, Саид (1957), ''Мохит-е зенддеги ва ахвал ва ашар-е Рудаки'' [Рудакијева животна средина, његова биографија и поезија], Амир Кабир, Техран.</ref>{{rp|pp. 408-409.}}. Међутим, ваља поменути да други део истраживача, међу које спада и велики број савремених историчара, верује да је Рудаки био слеп од рођења.<ref>Шоар, Џафер, Анвари, Хасан (1987), ''гозиде-је аш'ар-е Рудаки'' [Збирка Рудакијевих песама], Амир Кабир, Техран.</ref>{{rp|pp. 21-24.}}. На питање да ли је Рудаки заиста рођен слеп Авфи и Ђами су дали позитиван одговор, али биће да се његове песме супротстављају томе. <ref name=":0" />{{rp|pp. 213.}}
:::''پوپک دیدم به حوالی سرخس''
:::''بانگک بر بُرده به ابر اندرا''
:::''چادرکی رنگین دیدم بر او''
:::''رنگ بسی گونه بر آن چادرا''
:::
:::''Видео сам птицу близу града Саракса''
:::''Подигла је своју песму у облаке''
:::''Видео сам шарен огртач на њој''
:::''Много боја на њеном огртачу.''
Савремени [[Иран|ирански]] мислилац Саид Нафиси написао је књигу о Рудакију под именом ''Биографија, Окружење и Време Рудакија''. На странама 394–404, пише о историјским догађајима и референцама у персијским књигама и песмама, као и о руским форензичким открићима у раном [[20. век|20. веку]], укључујући Михаила Герасимова (који је реконструисао Рудакијево лице на основу костију које је нашао у његовој гробници, видети слику горе), из којих се може закључити да су Рудаки и Амир Наср Самани били ''[[Исмаилија|исмаилити]]'' који су учествовали у једној побуни око [[940]]. године, неколико година пре Рудакијеве смрти. Ова побуна је довела до збацивања саманидског краља и Рудаки, као његов блиски пратилац, је био мучен и ослепљен. Након тога, Рудаки се вратио у град у којем је рођен и умро је недуго после тога.
У другим изворима читамо да је [[934]]. године, Рудаки протеран са двора из разлога што је, тако је било назначено у осуди, пристао уз Карматије, па му је, касније, због тога пресуђена казна да буде заслепљен.<ref>Нафиси и Брагински, ''Диван-е Рудаки Самарканди''</ref>{{rp|pp. 14.}}
== Сачувана дела ==
Од 1.300.000 стихова који му се приписују, од њега нам је остало само 900 стихова <ref name=":0" />{{rp|pp. 105.}}. Сачуване су само 52 касиде, газеле и рубаије; од његових епских ремек-дела није остало ништа осим пар залуталих текстова у изворним речницима. Ипак, најозбиљнији губитак је [[Арапски језик|арапски]] превод старе индијске бајке ''Келила и Димна'' коју је сачинио Абдулах ибн Мукафа. Рудаки је ту бајку превео на [[Персијски језик|персијски]] по захтеву краљевског заштитника. Бројни фрагменти су, ипак, сачувани у персијском лексикону [[Asadi Tusi|Асадија Тусија]] <ref name=":1">P. Horn, Göttingen (1897), ''Lughat al-Furs'', ed. </ref>. Његове дидактичке оде и епиграми су веома одмерено изразили тип ''епикурејске филозофије'' живота и људске среће, а још шармантнији су чисто лирски комади који величају љубав.
Постоји потпуно издање свих очуваних Рудакијевих песама за које се знало крајем [[19. век|19. века]], на персијском тексту и у [[Немачки језик|немачком преводу]], заједно са биографијом, заснованом на 46 персијских манускрипта, у [[Херман Хесе|Хермановој]] ''Rudagi der Samanidendichter'' <ref name=":1" />{{rp|pp. 663–742.}}.
| |||