Индустријска социологија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Ситне допуне |
||
Ред 1:
{{Социологија}}
'''Индустријска Социологија''', до недавно кључну област истраживања у области [[sociologija rada|социологије рада]], с обзиром на ефекте покрета и трендова технолошких промена, [[globalizacija|глобализације]], [[tržište rada|тржишта рада]], [[organizacija rada|организацији рада]], управљања и односа на раду у мјери у којој се ови трендови тесно повезан са променама у обрасцима неједнакости у савременим
== Теорија процеса рада ==
Један крак индустријске теорије социологије је [[процес рада]] (ТПР). Године 1974., [[Хари Браверман]] написао књигу "Рад и монопола капитал: деградацију рада у двадесетом веку", који је пружао критичку анализу управљања и менаџмента на научни начин. Ова књига је анализирао капиталистички односи производње из [[Марксизам|марксистичке]] перспективе.<ref>Labor and Monopoly Capital' for the 1990s: a review and critique of the labor process debate Monthly Review, Nov, 1994 by Peter Meiksins</ref> Након Маркса, Браверман тврдио да је операција, у оквиру капиталистичка организација, експлоатације и отуђењу, и зато је потребно да радници буду отерани у ропство. За Бравермана, тежи капиталисте за профит током времена довести до деспецијализације и рутинизације у радника. Тејло- ристичким режим је крајњи отелотворење ове тенденције.
Браверман је показао неколико контролних механизама, као мануелних радника и канцеларије радника. Његов кључни допринос је његова теза о деспецијализације. Браверман тврди да су власници и менаџери капитала стално присиљени да деспецијализирају рад (да се смањи ниво знања и стручности) како би се смањила трошкове производње и обезбедила већу продуктивност. Деспецијализиран рада је јефтин и изнад свега, то је лако контролисати због недостатка директног ангажовања радника у производном процесу. Као резултат тога, рад постаје интелектуално и емотивно неиспуњавања; Недостатак ослањања на капиталистичких људских способности смањује потребу за послодавце да награди раднике на било који начин, осим у минималној економичан начин.
Идеја да је одређени типови радника у технологији подвргнут обликују своје искуство и перцепцију, ту се жестоко расправља у класичном Блаунеровом студију. Он је тврдио да су неки радови отуђују више него друге врсте посла због различитих технологија које радници користе. Отуђење, од блаунер, има четири димензије: немоћи, бесмисла, изолација и самоотуђење. Појединци су беспомоћни када не могу да контролишу своје активности или услова рада; Рад је бесмислен када запослени дају мало или нимало смисла за вредности, интереса или значаја; Рад изолат када радници не могу идентификовати са свог радног места; Рад је самоотуђујући када на субјективном нивоу, радник нема смисла за умешаност у договора.
Блаунер тврди, међутим, не признаје да се иста технологија може доживети на различите начине. Истраживање је показало да културне разлике у погледу управљања синдиката, хијерархијске контроле и компензације политике и рада евалуације, значи да је иста врста радног искуства може значајно варирати од земље до земље и од предузећа до предузећа.<ref>Jenkins, R. (1994). Just-in-time regimes and reductionism, Sociology, Vol. 28, pp.21-30</ref> Индивидуализација рада и потребе за радницима са флексибилним вештинама да одговори на технолошке промене значи да блаунер карактеризација радно искуство више не важи. Осим тога, данас радници могу радити у тимовима да ублаже свој осећај отуђења, као укључени у цели процес, не само у његовом малом делу. Да закључимо, аутоматизована технологија и компјутерски оперативни системи обично раднику повећава задовољство послом и да их додели на вештине и знања како би боље били плаћени, безбедне владине послове и послове у приватном сектору. Али, у нестручности физичког рада, они су само овековечили незадовољство послом, посебно за многе жене које се баве овом врстом посла.
== Референце ==
{{reflist}}
{{Authority control}}
[[Категорија:Индустрија]]
[[Категорија:Гране социологије]]
|