Токај — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 31:
После стварања [[Аустроугарска|Двојне Монархије]] ([[1867]]), град се развија све до почетка светских ратова када доживљава разарања и губи статус града. Дотадашњи примат у производњи вина преузима [[Шатораљаујхељ]].
Град Токај је задесио велики пожар августа 1890. године. Око поднева ватра се појавила у горњој вароши, у главној улици у кући трговца Функа, а јак ветар је брзо раширио пламен и град претворио у буктињу. Само педесетак кућа близу жељезничке станице није страдало. Изгореле се јавне грађевине, све цркве и домови људи, а било је пет људских жртава. Изгорели су чак и сплавови на Тиси. Перспектива тог града била је доведена у питање, а угрожен опстанак преко хиљаду осиромашених породица које су остале без крова над главом.<ref>"Мале новине", Београд 1890. године</ref>
Токај поново добија статус града тек [[1986]], када су се створили услови за просперитет. Данас је Токај популарна [[туристичка дестинација]].
== Срби у Токају ==
Присуство Срба у Токају примећено је у оно време када је насељаван и Српски Ковин, на Чепељској ади.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године</ref> Њихов број је знатно смањен од времена Уније, када су се многи Срби православни одродили.
Јован Запоља је боравио у првој половини 16. века у варошици Токају. Било је то време (1536) када се прочуо "подигао" један Рац (Србин), који је око себе окупио силан православни народ од ердељске и липовске стране. Тог човека су Мађари назвали "Црни човек". Реч је била о Цару Јовану - Црном, Чрновићу који је водио порекло од племена Анђелије, удове Стевана Бранковића. Седиште његове "земље" било је у Суботици. Запоља је позвао Црног цара на разговор, који је са десетак Срба коњаника посетио Токај.
Линија 41 ⟶ 43:
Деспот српски Ђурађ Бранковић је у замену за Београд, пре 1433. године добио бројна богата имања широм Угарске, међу којима и Токај.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1866. године</ref> Токај је био једно време заиста посед српског деспота Бранковића, а ту се правило чувено бело токајско вино. Вино је било скупоцено, пило се у свечаним приликама попут шампањца.<ref>"Даница", Беч 1829. године</ref>
[[Христифор Жефаровић]] уметник и писац, отишао је 1753. године из Беча у Москву, где се августа те године настанио у Богољављенском манастиру. Ту је и умро убрзо, кроз месец и по дана, а из њега је остао тестамент. Тестамент је писан грчким језиком у Токају,
Постојала је у том граду у 19. веку православна црква. Токај је био парохијска филијала подређена Мишколцу. Токајске матрикуле је водио на мађарском језику од 1890. године Румун, поп Аурел Моц из Мишколца. У Токају је тада било само две православне душе. Али црквено-општински православни посед је сведочио о "бољим временима". Тада црквени иметак у Токају чине: православна црква, парохијски дом, кућа црквеног "певца". Све три зграде су 1894. године трошне, у запуштеном стању, покривене шиндром. У ствари оне су само на брзину "склепане", после страдања током стравичног пожара августа 1890. године.<ref>Мале новине", Београд 1890. године</ref> Али осигуране су сада од пожара, пристојну суму. У власништу је и један вински подрум и две мање ритске земљишне парцеле у Ивељу и Бодрогкезу. Ревизија црквене касе токајске 1894. године показала је бедно стање: 27 ф. 78 новчића. Тај новац је био у рукама Самуила Заке црквеног тутора који је "руковао" токајским црквеним имањем тридесет година. Зако је спадао у ред најугледнијих и најбогатијихтокајских грађана. У месној штедионици је под његовим именом било уложено 1768 ф. 32 новчића, црквеног токајског капитала. Он је био беспрекоран човек који је водио црквене послове без икакве накнаде. Постојао је у Токају и Фундација покојног Константина Деметровића у вредности 210 ф. главнице, намењене за издржавање православног свештеника у Мишколцу. Парохијски дом је издаван за ренту од 160 ф. годишње, а у кући црквеног појца становао је бесплатно члан црквене општине Коломан Полити који је радио као тамошњи црквењак. Користио је као накнаду и поменуте ритове. Вредност укупног непокретног токајског иметка је процењена на 2800 ф. Тутор Зако је био већ врло стар човек, који је намеравао да се одсели из града, и зато је предлагао је да сву православну токајску црквену имовину, распрода и сав новац уложи у српске епархијске фондове. Иза њега би остао једини члан црквене општине црквењак Полити, који није био особа од поверења и способности за бригу о црквеној имовини. Решила је епархијска власт након ревизије стања у Токају, да се захвали пожртвованом тутору на тридеценијском узорном раду Заки, и да се брига о црквеном имању пренесе на администратора, поп Аурела из Мишколца<ref>"Српски сион", Карловци 1894. године</ref>
== Референце ==
| |||