Тресонче — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 26:
== Историја ==
Тресонче (или Тресанче - по српски) се први пут помиње у једном турском попису из [[1467]]. године, и нешто касније у Тахрир дефтеру бр. 4 из 1474–1476. године, где се назива [[Дербенџије|дербенџијским]] селом. Становници села Тресонче били су [[Мијаци]], чији су основни начини [[Привреда|привређивања]] били [[печалбарство]] и [[сточарство]]. По српском етно-географу Јовану Цвијићу: "то је област у којој су се православни Срби одржали најдаље на западу". А за локалне Мијаке још додаје: "они предњаче међу другима у околини по поносу и тежњи за самосвојношћу и самосталношћу. Поносе се својим именом, и имају нечега свога својственога. Кротки, тихи, по изгледу смерни давали су доста разумних људи, који су одликовали окретношћу и вештином, и умели да штите интересе свога племена и да га паметно воде."<ref>"Правда", Београд 1931. године</ref>
Село Тресанче је по предању постало када и Галичник. Оно је "збирок", због невољника избеглица са разних страна - Галика, Костурске околине, а има их и са "Дунавских страна". Једно је братство баш из Беле Цркве у Банату. Село су основали и крстили српским именом Мијаци. Ту су се склонили, далеко од очију света нашли уточиште.<ref>"Политика", Београд 1929. године</ref> Становници су били и чувени вредни способни мајстори - печалбари, али и одважни јунаци, и то не само бранитељи већ и хајдуци. Најчувенији мијачки јунак је био Јован Опута сељак овчар из оближњег села Битуше, који је био страх и трепет за Турке, док није убијен 1840. године.<ref>"Правда", Београд 1931. године</ref>
Јуна 1905. године повећа група наоружаних Арнаута из Лузуније, је упала у Тресанче и покупила сву стоку - овце,козе и говеда. Мештани се нису супротставили нити се дали у потеру јер нису имали оружја. Турски војници их нису јурили, па су ови мирно прешли Дрим са пленом. "Ћефалија" из места се жалио дебарском паши, али овај се изговарао да је немоћан.<ref>"Правда", Београд 1905. године</ref>
Ред 34:
Тресонче је дало многе [[зограф]]е, тј. [[Иконопис|иконописце]] и [[фрескопис]]це, од којих је најпознатији [[Димитар Крстевић]] звани "Дичо Зограф". Он је само најбољи представник своје породице, чији су се чланови више генерација, бавили иконописом. Поред захтеваних грчким светитеља, мајстори живописа су редовно сликали и српске светитеље - царске и краљевске ктиторе, обележавајући их тако, да се препознају да су српски. Због манастира Бигова ту се и тако чувала српска национална свест, и у највећим искушењима времена.
[[Мијаци]] су били и чувени самоуки [[дрворез]]бари, који су се учили угледањем на друге.<ref>"Правда", Београд 1931. године</ref> Из тресонечког рода Станишевци су били дуборесци који су између осталог израдили ремек-дело, средишњи дуборез иконостаса у манастиру [[Манастир Високи Дечани|Високи Дечани]].
Чувени су и Тресонци мајстори неимари: стари - мајстор Мијајло Ђорђевић - Јуруковски и Ђорђе Тримчић, а од међуратних, новијих знало се за Анђелка Дојчиновића у Јагодини, те браћу Бошковић. Молер Серафим Андовић - Јодровски живео је у Софији. "Копаничар" (дрворезбар) Митре Пејковић - Пешковски направио је у селу Ораховини у дрвету, орла како у лету носи јагње, а његово рукодеље је и темпло цркве манастира Св. Јован Бигорски.
== Црква и школа ==
Православна црква у Тресанчу била је посвећена Св. апостолу Петру. Опремању тог храма допринело је београдско "Друштво Св. Саве" током 1888-1889. године. Поклонили су тој српској цркви богослужбене књиге: србљак, требник, псалтир, каноник, пентикостар, октоих, триод, пастирско поученије, православни проповедник.<ref>"Време", Београд 1937. године</ref> За време рата 1917. године, водио се као нестали, тресаначки поп Арсеније Прадина.<ref>"Београдске новине", Београд 1917.
Од [[1900]]. године у селу је постојала српска црква и школа, у којој је учитељ био каснији академик [[Тома Смиљанић-Брадина]]. За време рата 1917. године, водио се као нестали, тресаначки поп Арсеније Прадина.<ref>"Београдске новине", Београд 1917. године</ref> Када је путописац Григорије Божовић посетио Тресанче 1929. године, ту су биле две цркве и једна нова школа.▼
▲Од [[1900]]. године у селу је постојала српска
У међуратном периоду учитељи у месној основној школи били су: Крста Мирковић (1930-; 1932-1938)<ref>"Просветни гласник", Београд 1930-1935. године</ref>, Јовановић Бранислав (-1935), Мојсић Ђорђе (-1935), Петар Тренић (1935-1938) итд. Године 1938. приредили су у Тресанчу, позоришну представу под називом "Први српски устанак". Све су организовали и водили учитељи Крста Мирковић и Петар Тренић, а школска деца и сеоска омладина били су протагонисти тог атрактивног комада.<ref>"Правда", Београд 1938. године</ref>
Данило Јовановић инжењер из Скопља основао је бесплатно читаонице у много села, па тако и у Тресанчу 1925. године.<ref>"Време", Београд 1925. године</ref>
Од образованих људи познати су Тресанчани: Јосиф Михајловић председник општине Скопље, др Цветко Ђорђевић и књижевник Тома Смиљанић.
У месту је живео стари учитељ [[Сотир Ђорђевић]], за кога се каже да је био "национални радник и мученик народни". Он је први основао нову српску савремену основну школу у селу, након "лажног" Илинданског устанка. Та школа је иначе радила у његовој огромној кући. Он је током Првог светског рата учествовао у српској војсци, а 1917. године припадао му је новац као тамошњем учитељу.<ref>"Велика Србија", Солун 1917. године</ref> Постављен је са места учитеља у Тресанчу, почетком 1926. године за Среског школског надзорника у Галичком срезу.<ref>"Просветни гласник", Београд 1926. године</ref> Одликован је за заслуге као пензионер у Тресанчу 1939. године, орденом Југословенске круне V реда.<ref>"Време", Београд 1939. године</ref>
Имао је Сотир проблема са бугарским владиком Козмом, са обесним турским беговима и окрутним царским низамом по касарнама, јер је био "вођ и заступник у свим царским и сеоским пословма" свог села. Он се за све питао јер је имао увек код себе од стране турске државе издато пуномоћје. Ђорђевић се борио од 1897. године са бугарским Егзархистима, који су покушавали да преузму насилно оближњи Бигорски манастир. Са Галичанацом Лазаром Цубаљевићем буквално су телима бранили манастирски поредак.
== Становништво ==
| |||