Лајош I Анжујски — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 97:
== Напуљска кампања ==
[[Датотека:Murder of Andrew, Duke of Calabria.jpg|мини|лево|'''Убиство Андрије Калабријског''', повод Лајошевих похода у Италију. Насликао [[Карл Брјулов]] 1335. године.]]
У међувремену, Лајошев брат Андрија био је мучки задављен 18. септембра 1345. године по наредби своје супруге [[Јована I Напуљска|Јоване, краљице Напуља]].{{sfn|Хорват|1924|p=187}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=36}} Лајош је тражио, да се кривци оштро казне, али Јована се 1346. године, упркос томе, удала за свог љубавника [[Луј I Напуљски|Луја, војводу од Тарента]].{{sfn|Хорват|1924|p=187}} Да јој се освети, Лајош је 11. новембра 1347. године пошао с војском у Италију.{{sfn|Хорват|1924|p=187}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=36}} Јована је побегла у [[Краљевство Француска|Француску]], на шта се Лајош прогласио [[Владари Сицилије и Напуља|напуљским краљем]].{{sfn|Хорват|1924|p=187}} Потом је 23. јануара 1348. године погубио војводу [[Карло Анжујски, војвода од Драча|Карла Драчког]], Јованингог савезника. Последица овога било је скоро потпуно [[Освајања Стефана Душана|Душаново освајање]] напуљске [[Сателитска држава|сателитске државе]] [[Краљевина Албанија (средњи век)|Краљевине Албаније]] ({{јез-лат|Regnum Albaniae}}), од које је само остао [[Драч]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=169}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=198}} Те године, Лајош је од папе добио [[Златна ружа|Златну ружу]] ({{јез-лат|rosa aurea}}).
Уместо Лајоша у [[Напуљ]]у је управљао [[Стефан Лацкфи]], претходни војвода [[Трансилванија|Ердеља]].{{sfn|Хорват|1924|p=187}} Лајош се додуше 1350. године по други пут упутио у Италију, али се у новембру исте године морао вратити у [[Будим]].{{sfn|Хорват|1924|p=187}}{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=36}} Помисао на освету је људски разумљива, али је она навела краља на политички и војнички неостварљив план. Показало се да је освајање Напуља варљива илузија. Напуљ се, према тадашњим саобраћајним условима, налазио невероватно далеко, а на путу су се налазиле и непријатељске силе. Такође, Лајошева власт над Напуљем није имала локалну подршку.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=36}} Тако да се Лајош на крају морао одрећи [[Напуљско краљевство|Напуљског краљевства]], које је остало краљици Јовани.
Ред 116:
== „Јединствени декрет” ==
=== Политика према племству ===
Политика краља Лајоша била је наставак политике краља Карла Роберта, која је имала за циљ да скрши и покори непокорне и моћне великаше.{{sfn|Ћоровић|1933|p=167}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=350}} Лајош је то радио ослањајући се на градове средње и [[Ритери|ниже племство]].{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=350}} У Далмацији су га на тај корак нагониле сумњиве везе хрватских племића са Млетачком републиком, због којих је делимично изгубио или је постојала опасност да ће изгубити важну далматинску обалу. Ради тога је нарочито хтео да стави под своју власт стратешки важније градове, које је држала скоро независна хрватска властела, која се колебала између законитог краља, који је далеко, и блиске и веома веште Републике Св. Марка. Колебање се нарочито запажало код Шубића. На самом приморју су те стратешки важне градове непосредно држали Млечани.{{sfn|Ћоровић|1933|p=167}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}} Тако се краљев рат против племића претворио у рат против Млетачке републике.
Борећи се с крупним феудалцима Лајош је избегавао да сазива саборе, који су били главни орган [[Аристократија|аристократије]], и владао су уз помоћ свог [[Краљевски савет|краљевског савета]], у који је позивао првенствено [[Свештеник|свештенство]].{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=350}} Сабор је био сазван тек 1351. године, зато што племство није било тако безрезервно послушно као за време владавине Карла Роберта, да би Лајош међу њима потражио савезнике.
Ред 132:
== Нови сукоби са Србијом ==
=== Нова балканска политика ===
Пошто се измирио са напуљским двором и помогао свом ујаку против Литванаца, Лајош је, потстицан од [[Папа Климент VI|папе Климента VI]], почео веће припреме за своју нову балканску политику, обележену борбом против ''неверника и шизматика''.{{sfn|Ћоровић|1933|p=173}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=208}} Краљев савез са [[Република Ђенова|Ђеновом]] против Млечана из 1351. или 1352. и женидба кћерком бана Стефана, којом је [[Босна у средњем веку|Босну]] тесно везао за Угарску, јасно су говорили да Лајош мисли на активнију политику на [[Балканско полуострво|Балкану]] и да ће она, као много пута раније, под верском формом носити чисто политичке тенденције.{{sfn|Ћоровић|1933|p=173}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=208}} Ускоро је краљево непријатељско расположење према [[Срби]]ма постало јавна ствар.{{sfn|Ћоровић|1933|p=173}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=208}} Против Срба је сада био и бан Стефан, очигледно киван на Душана због његовог упада у [[Захумље]], 1350. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=170-171}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=208}}
Године 1353. супарништво између Угара и [[Италијани|Млечана]] у Далмацији се опет заоштрило, али сукобе је спречило посредовање суседа, а највише цара [[Карло IV, цар Светог римског царства|Карла IV]]. Млечани су тада понудили Лајошу 100.000 дуката наједном или по 5.000 дуката годишње, као откуп за Далмацију. Краљ, коме је требало новаца, начелно је пристао на такав споразум; али, против њега се јавила озбиљна опозиција на двору, и он јој је морао попустити.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}
[[Датотека:Map of the Serbian Empire, University of Belgrade, 1922.jpg|мини|десно|Српско царство и Босанска бановина око 1350. године. Карта приказује и територије које је Лајош на почетку своје владавине прикључио Угарској.]]
| |||