Мађарско-румунски рат (1919) — разлика између измена

м
м (Разне исправке)
м (Поправљене везе: АнтантаСавезници у Првом светском рату (2), СибињСибињ (Румунија); Уклоњена веза: Антанта (5))
{{Главни чланак|Мађарска Совјетска Република}}
[[Датотека:Bela.Kun.Revolution.1919.jpg|мини|десно|350п|[[Бела Кун]] је био лидер [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]]]]
За време владе [[Михаљ Карољи|Михаља Карољија]] преостали мађарски војници су морали да се повуку због политичког притиска [[АнтантаСавезници у Првом светском рату|Антанте]] у [[Кришана|Кришану]], док је [[Банат]] у међувремену потпао под контролу [[Краљевина Србија|Срба]] и Француза. С друге стране, новонастала [[Чехословачка]] запосела је [[Словачка|Словачку]]. Међу чланицама Антанте владало је подељено мишљење што се тиче питања како треба да изгледају будуће границе у југоисточној Европи. [[Уједињено Краљевство]] жели равнотежу снага, док [[Француска]], међутим, жели да ојача своје савезнике ([[Краљевина Румунија|Румунија]], [[Краљевина Србија|Србија]]). Мађарска је, стога, требало да прихвати територијалне губитке.
 
Дана 20. марта 1919. године Антанта је обавестила мађарску владу да ће територије, укључујући и линију [[Сату Маре]]-[[Велики Варадин|Орадеа]]-[[Арад]] бити одобрене Румунији.<ref name="Gyula Juhász">Gyula Juhász: Hungarian Foreign Policy 1919–1945. Budapest (1979). стр. 14–27</ref> Либерални режим Мађарске под Карољијем је након последњих територијалних губитака изгубио популарност, те су представници те странке поднели оставку 21. марта 1919. године препустивши власт [[комунизам|комунистима]], који су створили нову комунистичку државу познату као [[Мађарска Совјетска Република]].
Румунска војска се у складу са миром у Букурешту маја 1918. године делимично демобилисала. Само је 9. и 10. пешадијској и 1. и 2. коњичкој дивизији преостало снаге након Првог светског рата, али су оне коришћене да чувају [[Бесарабија|Бесарабију]] од напада руских [[Бољшевици|бољшевика]]. Поразом [[Централне силе|Централних сила]] Румунији се пружила шанса да годину дана касније освоје територије већински насељене Румунима. Краљ [[Фердинанд Румунски|Фердинанд I Хоенцолерн]] позива на мобилизацију румунске војске и наређује напад преко Карпата у [[Трансилванија|Трансилванију]]. Прва, седма и осма ловачка дивизија ({{јез-рум|Divizia de vanatoare}}) биле су стациониране у Молдавији, где су мобилисане прве јединице под овим околностима.
 
Један дан пред крај Првог светског рата, 10. новембра 1918. године, Румунија је објавила свој поновни улазак у рат, мотивишући га истим оним циљевима с којим је у њега ушла 1916. године. Осма дивизија је послата у [[Буковина|Буковину]], а остале две у Трансилванију. Међутим, источна команда [[АнтантаСавезници у Првом светском рату|Антанте]] под француским генералом [[Луј Франше д' Епере|Франше д' Епереом]] поставила је привремену демаркациону линију у последњим мађарским источним регионима: Румунија треба да окупира Трансилванију до реке [[Мориш (река)|Мориш]], [[Србија]] [[Банат]], док Северна Трансилванија, [[Кришана]] и [[Марамуреш]] до даљњега треба да остану Мађарској.<ref name="Gyula Juhász"/>
 
Дана 12. новембра 1918. године крећу у напад на Трансилванију, али прво на област коју им је доделила Антанта. Мање тешка ситуација била је у бившој аустријској Буковини коју су окупирале румунске јединице и с којом је договорено уједињење 28. новембра 1918. године.
Јединице прве и седме ловачке дивизије напредовале су децембра месеца све до реке [[Мориш (река)|Муреш]], где је зацртана демаркациона линија, коју су одредили представници Антанте и Мађарске у [[Београд]]у 13. новембра 1918. године У исто време, јединице немачке армије под комадном [[Аугуст фон Макензен|маршала Макензена]] повлачиле су се ка западу. На румунски захтев, команда Антанте под вођством генерала [[Луј Франше д' Епере|Франше д' Епереа]] дозволила је румунској армији да напредује до западних [[Карпати|Карпата]] где је померена демаркациона линија. До 22. јануара 1919. године румунске снаге су запоселе област до ''румуских западних Карпата''.<ref name="Grecu">Grecu Dan:The Romanian military Occupation of Hungary.}- -{In: Romanian Postal History Bulletin, Nr. 17, August 1995.</ref>
 
Седма ловачка дивизија напредовала је директно у правцу [[Клуж-Напока|Клужа]], а прва директно у правцу Алба Јулије. Јединице румунске армије ушле су у Клуж 24. децембра. Од 22. јануара 1919. године румунске снаге су држале под контролом све територије до новопостављене демаркационе линије. У овом тренутку румунске јединице у Трансилванији биле су слабе, а имале су задатак да спрече сваки покушај мађарске војске да помери линију, као и да одржава ред у територијама под својом контролом. Стога је румунска Врховна команда одлучила да пошаље још две дивизије у Трансилванију: 2. ловачка дивизија у [[Сибињ (Румунија)|Сибињ]], а 6. пешадијска у [[Брашов]]. Јединствена команда румунске војске у Трансилванији је основана са седиштем у граду Сибињу, где је генерал [[Трајан Мошоју]] стављен у надлежност ове команде.
 
Румунија је започела организовање ове новоприпојене територије, која је у овом тренутку обухватала далеко од румунски етнички чисте регије. Основане су две нове пешадијске дивизије, 16. и 18., које су биле састављене од румунских војника који су претходно били мобилисани у аустроугарској војсци.
=== Мађарски напад ===
[[Датотека:Hungarian-Romanian War of 1919, Romanian advance to Tisza - English.jpg|мини|десно|370п|Операција румунске армије у другој фази мађарско-румунског рата. Демилитаризована зона коју је предложио Савет Антанте 28. фебруара означена је сивом бојом.]]
Свесни припрема румунске војске, мађарске снаге су утврдили планинске прелазе и њихови посредовањем покренут је превентивни напад између 15. и 16. априла. Напад је заустављен уз помоћ резервних формација, па су румунске снаге успели да одрже линију. Између 16. и 18. априла започињу сопствену офанзиву, савладавши у тешким борбама планинске пролазе. Мађарски кадети су пружали жесток отпор центру 2. ловачке дивизије, али их је румунски 9. пук поразио у вечерњим сатима 16. априла. Дана 18. априла прва фаза румунске офанзиве била је завршена, а мађарски фронт је сломљен. [[Кареј]] је заузет 19. априла, а [[Велики Варадин|Орадеа]] и [[Салонта]] 20. априла. У овом тренутку румунске армије су прешле линију које је поставила Антанта у Виксовој повељи. Међутим, румунска Врховна команда је одлучила да пређе ову линију и да напредује до Тисе, где су се налазила подручја већински насељена [[Секељи]]ма (Мађари), из војно-стратегијских разлога: Тиса чини природну одбрану и лако је бранити се с те позиције, а у исто време мађарска армија је била потучена, али не и уништена. На тај начин, румунске снаге су отишле против воље [[Антанта|Антанте]].<ref>F. d'Esperey, Archives diplomatiques. Europe Z, R, April 12, 1919, Vol. 47. стр. 86.</ref><ref>G. Clemenceau, Archives diplomatiques. Europe Z, R, April 14, 1919, Vol. 47. стр. 83–84</ref> Мађарска војска се повукла, учврстивши се на линији [[Њиређхаза]]-[[Дебрецин]]-[[Бекешчаба]], која је такође била сломљена. До 1. маја [[1919]]. године румунске снаге су освојиле све територије источно од реке [[Тиса|Тисе]].
 
=== Судбина секељске дивизије ===
Примирје са Румунијом омогућио је мађарским комунистима нови простор за деловање. На њеном северном фронту [[Чеси|Чехо]] [[словаци]] заузимају са [[Словачка|Словачком]] један регион, који се показао већински насељен [[Мађари|мађарским живљем]]. Не само захваљујући вештим управљањем својих трупа, којима је руководио војни начелинк генералштаба [[Аурел Штромфелд]], него и неуспехом једног румунског напада, Мађарима је успело да од 20. маја 1919. јужну Словачку поново поврате под своју контролу. Тако је посредством мађарских комуниста прекинута војна веза између Румуније и [[Чехословачка|Чехословачке]], а уз то су освојили и домаћи политички престиж као браниоци свог националног интергритета.
 
Средином јуна [[Антанта]] је понудила примирје зараћеним странама.<ref name="Gyula Juhász"/> У споразуму је предвиђено да ће се [[Румунска војска (1914—1918)|румунска војска]] повући иза линије [[Сату Маре]]-[[Велики Варадин|Орадеа]]-[[Арад]], чим Мађари буду напустили Чешку. Комунисти су прихватили оваку нагодбу, плашећи се координираног напада противника, и надајући се да ће добити концесију над оним територијама које су биле иза демаркационе линије. Румунска влада је, међутим, пристала да испуни свој део уговора, али тек након демобилизације мађарске војске. Мађарска је затим прекинула преговоре.
 
До тада је [[Француска]] била једини члан Антанте који је био заклети противник [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]]. [[Уједињено Краљевство]] и [[Сједињене Америчке Државе|САД]] су се, међутим, залагале споразумном решењу у [[Средња Европа|Централној]] и [[Источна Европа|источној Европи]], да би избегле евентуални рат који би изазвала Немачка у блиској будућности. Интерес ових двеју сила је остао на снази и одбијен је тек када је Немачка потписала [[Версајски споразум|Версајски мировни уговор]] 28. јуна 1919. год. Од тада Француска преузима политику у Централној и Источној Европи у своје руке, одлучујући да санкционише Мађарску Совјетску Републику.<ref name="Gyula Juhász"/>
{{Главни чланак|Битка код Тисе}}
[[Датотека:Trecerea tisei 1919.JPG|мини|десно|150п|Румунска поштанска марка из 1943. године на којој је приказано како Румуни прелазе [[Тиса|Тису]]]]
Савет [[Антанта|Антанте]] био је дубоко незадовољан румунским напредовањем, које је извођено без његове сагласности. Било је чак и гласина да је румунска војска кривац за проблеме у Мађарској и тражено је да се одмах повуку на стварну демаркациону линију. Савет је такође покушао да убеди румунску владу да отпочну разговоре са Куновом владом. Међутим, румунска влада је тврдила да је [[Тиса]] једина смислена демаркациона линија до коначног разграничења са Мађарском.
 
Савет је вршио притисак и на [[Бела Кун|Куна]] захтевајући од њега да заустави своје напредовање у [[Чехословачка|Чехословачкој]], претећи му координираним нападом француских, српских и румунских трупа са југа и истока у исто време. Такође су обећали повољно држање према Совјетској Мађарској приликом каснијих мировних преговора који су се тицали разграничења. Савет је 12. јуна обавестио владе Румуније, Чехословачке, [[Краљевина Југославија|Југославије]] и Мађарске о доношењу нових граница. Под овим околностима, Мађарска је потписала примирје са Чехословачком 23. јуна, а 4. јула су се мађарски војници повукли 15 -{km}- јужно од демаркационе линије. Савет је захтевао да румунска војска напусти [[Потисје (област)|Потисје]] и да се повуче на нове границе, али румунска влада је одговорила да ће то учинити, али тек након што Мађарска демобилише своју војску. Након саслушања румунских захтева од представника Савета, Кун је одговорио да ће се од тада ослањати искључиво на моћ своје војске.
 
[[Датотека:RomanianCavalryBudapest.png|мини|десно|250п|Улазак румунске коњице у [[Будимпешта|Будимпешту]]]]
Румунска војска је након победе на Тиси своје бесарабијске трупе пребацили на запад упркос неслегању опозиционе фракције [[Антанта|Антанте]]. За прелазак преко Тисе ангажовано је 119 батаљона од којих су неки имали од по 84.000 војника, 99 артиљеријских батерија од по 392 топова и 60 коњичких ескадрила од по 12.000 људи. Мађари су ефикасно користили артиљерију, гађајући области где су се румунске снаге концентрисале. Између 27. и 29. јула Румунске снаге су тестирали снагу мађарске одбране вршећи на њу мали притисак. Коначно су одлучили да пређу Тису у близини [[Феђвернек]]а где се река улива. Прелазак код Феђвернека покривале су разне мање оперицаје на другим местима, које су имале задатак да одврате непријатеља од месте где ће се догодити стварни напад, водећи с њим интензиван артиљеријски дуел. Румунским војницима је пошло за руком да изненаде мађарске код Феђвирнека, који су се 31. јула одлучили да напусте Тису и да се повуку у правцу Будимпеште.
 
Румунске снаге су наставиле са притиском на мађарску војску, гонећи је у правцу Будимпеште. Позиције мађарске војске су се убрзо свеле на одбрану главнога града Будимпеште. Јужна група мађарских армија је капитулирала 1. августа 1919. године након борбе код [[Солнок]]а. Бела Кун затим одлази у егзил преко [[Аустрија|Аустрије]] у [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|Русију]]. Од 3. августа северна група мађарских армија нашла се у румунском окружењу и морала је убрзо потом да капитулира. Румунска војска је затим напала Будимпешту, а убрзо и [[Ђер]], где се завршило њено напредовање. Прве румунске јединице које су ушле у Будимпешту 3. августа у вечерњим сатима биле су три ескадриле 6. коњичког пука 4. бригаде под заповедништвом генерала Ресескуа. Само 400 људи са два топа били су надлежни да окупирају град и одрже га све до поднева 4. августа, када је највећи део румунске снаге ушао у Будимпешту одржавши кроз њен центар параду испред свог команданта, генерала [[Трајан Мошоју|Мошојуа]].
=== Мађарска ===
{{главни чланак|Краљевина Мађарска (1920—1946)}}
Након завршетка [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]] војвода Јозеф Август Аустријски је покушао да оформира нову владу у Мађарској. Он, међутим, није могао доћи на престо, јер [[Антанта]] није хтела да још један Хабзбург завлада Мађарском. Бивши адмирал у аустроугарској морнарици, [[Миклош Хорти]], прешао је са својим трупама у Будимпешту 16. новембра [[1919]]. године и постао 1. марта [[1920]]. фактички шеф државе. На домаћем плану то је довело до прогона мађарских [[Јевреји|Јевреја]] и комуниста, који су били одговорни за Мађарску Совјетску Републику.
 
Крајем 1920. године коалиција десно оријентисаних политичара победила је на изборима и вратила у Мађарску конститатувну монархију. Избор новог краља је одложен због нестабилног стања у земљи и одлучено је да се у међувремену постави намесник који ће представљати монархију. За намесника (регента) је постављен Миклош Хорти. Покушаји задњег угарског краља Карла IV да се врати на престо 1921. били су осујећени претњом ратом од стране суседних држава и недостатком подршке од самог Хортија.