Лајош I Анжујски — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 157:
== Крсташки ратови против Босне и Србије ==
Краљ Лајош је систематски радио да ојача централну краљевску власт и да што више прошири границе угарске државе. У томе је имао великих потеза и широк замах. Више него његов отац, Лајош је обратио пажњу Далмацији и јужним границама. Првих година његовог краљевања његов претежан интерес био је за ствари на Југу; тек у другој половини владавине, отприлике од 1365. године, више је обраћао пажњу на питања Истока и Севера. Пошто је сломио племство у Хрватској и Далмацији, нарочито покоривши кнеза Нелипчића и пресадивши Јураја Шубића у Зрињ, а у Славонији, 1351. године, тамошње племство изједначио са угарским; пошто је босанску бановину женидбом са кћерком бана Стефана тешње везао за себе; остало му је да рашчисти односе са Србима и са Млечанима у Далмацији. Тако је, да би показао колики значај даје тим областима, свог брата Стефана прогласио
''војводом ({{јез-лат|dux}}) целе Славоније, Хрватске и Далмације'', који се са том титулом јавља од 1350. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}
=== Криза око поседа Брибирских Шубића ===
[[Датотека:Blasone1.jpg|мини|десно|150п|Грб Шубића Бирбирских.]]
Краљ Лајош се, доиста, почео спремати за рат против Србије, али није могао да током 1355. год. пређе у напад. Можда није имао ни праве воље да прими борбу с Душаном, чију је снагу знао и видео. Сем са Србијом, он се уплео и у рат са српским савезником Млетачком републиком око Далмације.{{sfn|Ћоровић|1933|p=175}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Тада је Твртко са мајком ушао у активну политику у Далмацији.{{sfn|Ћоровић|1933|p=186}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Пошто је Тврткова мајка Јелена била кћерка [[Јурај II Шубић|Јураја II Шубића]] и имала утицаја у својој родбини у Далмацији, Лајош је употребио њу и Твртка у циљу предаје преосталих далматинских градова који су припадали Душановој сестри Јелени: Омиша, Клиса и Скрадина, а посебно ова два последња, угарској круни.{{sfn|Ћоровић|1933|p=175}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=186}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}}
Због тих градова је било доста прегоњења и преговарања.{{sfn|Ћоровић|1933|p=175}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}} Њих су хтели и Млечани и Угари и [[Босанци]], док је Душан, заједно са [[Катарина Дандоло|Катарином Дандоло]], женом [[Павле III Шубић|Павла III Шубића]], желео да их очува сестри као својој савезници, а можда и као стратешке тачке према Босни, са њене западне стране.{{sfn|Ћоровић|1933|p=175}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=186}}{{sfn|Хорват|1924|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Јелена је одбила захтев босанског бана и затражила помоћ свог брата, на шта је у Далмацију провалила војска бана Николе Банфија, заузевши Омиш.{{sfn|Хорват|1924|p=188-189}} Међутим, да ова два преостала града не би пала у Лајошеве руке, једно помоћно одељење Душанове војске је ушло у те градове.{{sfn|Ћоровић|1933|p=175}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Како цар није хтео никаквих сукоба с Млечанима, он је, видећи њихову несавладиву жељу да добију градове, пристао да Јелена од септембра поведе преговоре о продаји.{{sfn|Ћоровић|1933|p=175}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}
У Скрадину, где је грађанство непријатељски дочекало српску војску, Србима су се придружили и Млечани, којима је, по ранијој царевој наредби, 10. јануара 1356. године, град предао заповедник српске војске [[Ђураш Илијић]], чувши за цареву смрт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=175}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Клис су, међутим, [[Опсада Клиса (1355—1356)|после дуге борбе]], у марту, преотели Угари, пошто су српску посаду били потпуно затворили у тешко приступачном граду.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=210}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Младену IV остао је једино град [[Брибир (Скрадин)|Брибир]] са истоименом жупом као баштина некада толико моћних кнезова Шубића Брибирских.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} Твртко и његова мајка су, радивши за Лајоша, свакако преко своје воље, имали несумњивих успеха придобивши ових неколико градова.{{sfn|Ћоровић|1933|p=186}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}}
=== Избијање рата са Млечанима ===
С пролећа 1356. год. чинило се, као да ће краљ Лајош наставити почето ратовање у Србији, нарочито пошто нарочито пошто више није било моћног Душана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} У мају, он је дошао у Загреб и почео да скупља војску. Његов проглас из 4. јуна, говорио је изрично, да се спрема рат против ''шизматичних и неверних'' Срба, које треба превести у јединство вере, а свакако у духу савета огорченог бискупа Петра и папске курије, и да краљ мисли обновити своје право над Србијом.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} У [[Рим]] је чак поручивао да ће силом превести Србе у католичанство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}} Али, уместо на Србе, краљ Лајош је изненада окренуо ту војску против Млечана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Повод је било сарађивање Срба и Млечана, нарочито у Далмацији, природно уперено против Угара. Међутим, главни разлог овог рата било је Лајошево настојање, да потисне супарнички млетачки утицај на [[Хрватско приморје|хрватском и далматинском приморју]] и да источну обалу [[Јадранско море|Јадранског мора]] обезбеди искључиво поседу [[Круна Светог Стефана|круне Св. Стефана]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Да је савез са ''[[Велики раскол|шизматичним]]'' Србима био само изговор за нови непријатељски став видело се најбоље по Лајошевом захтеву да му Млечани врате све што су заузели у Далмацији заједно са Задром. Када су они то одбили, дошло је до рата.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}
[[Датотека:Karl IV. (HRR).jpg|мини|десно|'''Карло IV Луксембуршки''', [[Списак царева Светог римског царства|цар Светог римског царства]] и [[Списак владара Чешке|краљ Бохемије]], Лајошев повремени савезник и непријатељ, један од највећих европских владара свог времена. Фреска из једне [[келн]]ске цркве рађена на [[гипс]]у.]]
Брзо по паду Клиса, угарска војска је добила дозволу да прави испаде против свих суседних општина сем пријатељског Сплита. Главна угарска војска, која се скупила у Загребу, која је бројала 40.000 људи и коју је лично предводио краљ Лајош, кренула је преко [[Крањска|Крањске]] на млетачко подручје у самој Италији, док је у Далмацији оперисала споредна војска.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Краљу Лајошу су у овом походу, морално или стварно, помагали: [[Аквилеја|аквилејски]] [[патријарх]], [[Горица (град)|горички]] [[гроф]]ови и [[Војводство Аустрија|аустријски војвода]], па и сам цар Карло.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}
=== Прелазак Сплита и Трогрира у Лајошеве руке ===
Престрављени падом неких својих италијанских градова, Млечани су 11. новембра измолили петомесечно примирје. Кад је оно прошло, у априлу 1357. године се наставио још већи рат, премда су Млечани Лајошу нудили све далматинске градове Задра. Краљева је војска тако напредовала у Италији, да су Млечани морали упрети све своје силе. Тако је Далмација остала без довољне обране. Хрватски бан Јанош Ћуз, почео је у пролеће 1357. године опсаду Задра. Бану су помагали хрватски кнезови: Франкопани, Нелипчићи, [[Угринићи]] и [[Хрватинићи]]. Његових присталица било је и у неким далматинским градовима.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Далматински градови добро су осећали да је Република Св. Марка у тешком положају и, уплашени од угарске силе и успеха, почели су се одметати.{{sfn|Ћоровић|1933|p=177-178}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Тако је 8. јула планула прва побуна далматинских градова у Сплиту.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} Тог дана су се у зору скупили се наоружани племићи и грађани у [[Саборна црква|столној цркви]] [[Домн Салонски|Св. Дујма]], одакле су провалили у станове млетачких плаћеника, које су без борбе похватали и позатварали у градска утврђења и цркве [[Матеј Јеванђелиста|Св. Матије]] и [[Апостол Тома|Св. Томе]]. На то су пошли у [[Кнез|кнежеву]] палату, где су принудили Млечанина [[Ђовани Кверини|Ђованија Кверинија]], да им изручи градске кључеве и да се одрекне кнежевске части.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Сутрадан је споразумно планула побуна у и недалеком Трогиру, где је такође била отерана слаба градска посада.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} За то време је млетачки кнез града присуствовао миси, која се служила у [[Фрањевци|фрањевачкој]] цркви испред градских бедема, а када се враћао у град, градска врата су му била затворена. Зато је отишао у Сплит, не знајући, да се тај град јуче одметнуо. Тамо су га Сплићани, заједно са својим кнезом, ставили на лађу и заједно са њиховим породицама отпремили у [[Венеција|Венецију]].{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
Сада су Сплићани на градски зидинама развили заставу краља Лајоша и послали су своје посланике бану Јаношу Ћузу. Хрватски бан ушао је у Сплит, где су му се поклонили племићи и грађани, а он им је заузврат потврдио старе повластице; исто то се касније догодило у и Трогиру. Већ 15. јула млетачки [[дужд]] [[Ђовани Долфин]], озлојеђен због губитка Сплита и Трогира, писао је: „племенитим и мудрим мужевима, судијама, већу и општини градова Сплита Трогира”. Дужд им је јављао:
Ред 195:
=== Освајање Далмације ===
Зулуми млетачке војске додијали су и граду Шибенику, премда су Шибенчани суделовали код пустошења острва Шолта.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} По примеру Сплита и Трогира, почетком децембра 1357. године планула је побуна у Шибенику, па су грађани и тамо отерали свог кнеза [[Андреа Ђустинијани|Андрију Ђустинијанија]] у Венецију.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} Посебно изасланство пошло је из Шибеника хрватскому бану Јаношу Ћузу, који му је јавио, да се град покорава краљу Лајошу. Бан се већ дуже време налазио пред, још у век млетачким, градом Нином, који је био опкољен са свих страна. У табору пред Нином бан је 14. децембра 1357. издао повељу, којом Шибенчанима опрашта „све досадашње неправде, изгреде и увреде”, па им потврђује њихове старе повластице. На крају му је бан потврдио власт над читавим котаром са селима и острвима Сримац и [[Жирје]] и млиновима на водопаду реке [[Крка (Хрватска)|Крке]].{{sfn|Хорват|1924|p=189}} После тешке борбе, град Задар, на кога су Млечани највише полагали, пао је 17. децембра 1357. године помоћу издаје опата [[Бенедиктинци|бенедиктинског]] манастира.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} Наиме, овај манастир се налазио тик поред градских бедема, па је [[Ава|опат]] удесио, да су неки угарски војници ноћу по мердевина ушли преко бедема у манастрски двор, а одатле и у град, па онда отворили [[Капија|градска врата]], кроз која је цела угарска војска ушла у Задар. Млетачка посада је успела да утекне у задарску тврђаву, која се још одржала. У међувремену се из Будима у Далмацију запутио сам краљ Лајош. Он се 28. новембра налазио у Загребу, а крајем године је стигао у Далмацију.{{sfn|Хорват|1924|p=189}} Сада се предао и град Нин, јер је храброј млетачкој посади понестало хране. Почетком јануара 1358. од Млечана се одметнуло и острво Брач.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} Пример Брача није хтело следити острво Хвар, зато су Сплит, Омиш и Трогир саставили бродовље, с којим су напали и запалили град [[Хвар (град)|Хвар]]. У Хвару је ипак остао млетачки кнез [[Николо Корнелио]], који се склонио у градску тврђаву.{{sfn|Хорват|1924|p=189}}
[[Датотека:HAZU 72 17 lipnja 2008.jpg|мини|десно|Призор Лајошевог уласка у [[Задар]] са [[Шкриња Св. Шимуна|шкриње Св. Шимуна]]. Шкриња се данас налази у [[Хрватска академија знаности и умјетности|Хрватској академији знаности и уметности]] у [[Загреб]]у.]]
=== Сукоби са Босном ===
Кад је 1356. године дошло до рата између Млечана и Лајоша око Далмације, бан Твртко није био много активан.{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} О његовом учешћу нема никаквог нарочитог помена, напротив, има несумњивих доказа да је још крајем те или почетком идуће године, из непознатих разлога, дошло до отворених несугласица између њега и Лајоша, које за мало нису прерасле у непријатељство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=186}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227}} Известан део босанских великаша одметнуо се од Твртка и прешао Лајошу.{{sfn|Ћоровић|1933|p=186}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=227-228}} Дана 14. марта 1357. године, краљ Лајош је издао повељу [[Гргур Стјепанић|Гргуру]] и [[Владислав Павловић|Владиславу Хрватинићу]], и [[Гргур Стјепанић|Гргуру Степанчићу]], којом им је обећао да ће им потврдити све поседе и слободе, ако пређу на његову страну. Бан Твртко поступио је на исти начин, он је 1357. године издао повељу [[Влатко Вукославић Хрватинић|Влатку Вукославићу]], његовом сину и њиховом рођаку [[Гргур Павловић Хрватинић|Гргуру Хрватинићу]], да их неће прогонити због издаје. То очевидно показује да односи између краља и бана нису били добри.{{sfn|Ћоровић|1933|p=186}}
На босанско-угарској граници дошло је до борби, за које су Угари приписивали иницијативу самом Твртку.{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Да се погоршају односи знатно је допринео нови босански бискуп, Мађар [[Петар Сиклоши]], који је био потврђен 29. фебруара 1356. године. Одмах сутрадан је дошло писмо папе Иноћентија VI, упућено угарским доминиканцима, на основу једног, раније наводно изгубљеног, писма [[Папа Јован XXII|папе Јована XXII]], које је позивало на крсташки рат против Босне и Србије. То писмо је било чист политички акт, стављен на расположење краљу Лајошу за његову намеравану офанзиву према Србији. Босна је у њега ушла узгред, по традицији, у колико Лајошу затреба да се тим позивом послужи против ње за своје интересе.
Ред 205:
Бан Твртко је био незадовољан новим бискупом и потакао је [[Иван (лектор босанске католичке цркве)|Ивана]], лектора босанске католичке цркве, да иступи против њега. Бискупу је, међутим, пала у руке преписка између бана и [[лектор]]а, па он, убрзо, ухватио и затворио Ивана. Заплашен краљевим успесима против Млечана, а видевши и да у земљи има противника и код властеле и код [[клир]]а, Твртко се, у лето, свако пре 17. јула 1357. године, измирио с Лајошем. По споразуму, Твртко му је морао уступити западни део Хума до [[Неретва|Неретве]], да би овај заокружио своје нове тековине у Далмацији, док је Твртку и Вуку потврђена управа над областима [[Соли (област)|Соли]] и [[Усора (област)|Усоре]], али под условом да их очисте од [[Паганизам|пагана]] и [[Јерес|јеретика]]. Твртко је, дакле уместо награде за своје раније помагање Лајошу на тој страни морао да одвоји још један део свог подручја, наводно као мираз краљеве жене Јелисавете. Из тога излази закључак, да је до разлаза најпре дошло зато што је Твртко за своје услуге тражио неку награду у Далмацији, нерадо гледајући сувише јако учвршћивање Лајоша и на тој страни, дуж целе његове западне границе, кад га је већ као тешког суседа имао и на целој северној страни. Уговор је даље предвиђао, да Босна признаје Лајошеву врховну власт, да помаже Лајошу у ратовима и да на његовом двору, као нека врста талаца, стално живи или бан или његов млађи брат Вук.
Заједно са Хумом, Твртко је Лајошу уступио [[Завршје (Лопаре)|Завршје]]; односно признао је прелазак његових господара Хрватинића и [[Степанчићи|Степанчића]] под његову заштиту.{{sfn|Ћоровић|1933|p=187}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}}
=== Задарски мир ===
Пошто су претрпели велике губитке у Далмацији и били тучени, поражени и угрожени од надмоћнијег непријатеља у Италији, а знајући да се неће моћи одржати, Млечани су били присиљени да моле за мир.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=189}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} За њих, је још од раније посредовала папска курија, која је чак прекорила Лајоша што је окренуо оружје на хришћанске Млечане, уместо на ''неверне'' Србе.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}
После дугих преговора, [[Задарски мир|мир је склопљен]] 18. фебруара 1358. године у црквеној [[Сакристија|сакристији]] фрањевачког манастира у Задру уз врло тешке одредбе, којима је Млетачка република капитулирала.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=189-190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}
[[Датотека:Zadar Treaty 1358.png|мини|лево|Хрватска након Задарског мира.]]
[[Списак млетачких дуждева|Млетачки дужд]] се за сва времена одрекао титуле „војвода Далмације и Хрватске”.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} Млетачка република је уступила краљу Лајошу читаву Далмацију „од средине [[Кварнерски залив|Кварнера]] све до града Драча” са свим својим градовима, тврђавама, острвима, лукама и правима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Дакле од тада су Лајошу припадали градови: Нин, Задар, Скрадин, Шибеник, Трогир, Сплит и [[Дубровник]], па и острва: [[Лошињ]], [[Црес]], Крк, Раб, [[Паг (острво)|Паг]], Брач, Хвар и [[Корчула (острво)|Корчула]]. Напротив, Лајош се одрекао свих млетачких земаља, градова и тврђава, које је његова војска освојила у Италији и [[Истра|Истри]]. Лајош је настојао, да стекне подршку новоосвојених далматинских градова. Зато је дозволио свим градовима, да од тада сами себи бирају своје кнезове {{напомена|Потестате}}, [[Конзул (магистрат)|конзуле]] и судије. На крају је већ 10. јануара 1358. године вратио граду Задру сва некадашња права, да би тиме наградио грађане за толике патње, које су претрпели од Млечана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}
Дубровчани су се покорили краљу посебним изасланством. Зато је Лајош 27. маја 1358. издао посебну повељу, којом им је потврдио аутономне повластице и све поседе на копну и на острвима, уступивши му, додуше само писменим актом, област од [[Затон (Дубровник)|Курила]] до [[Стон]]а. Краљ је пристао, да и даље важе уговори, које је Дубровник склопио са суседним областима: Босном, Хумом, [[Српско приморје|Зетом]] и далматинским градовима, и да могу несметано трговати са Млечанима или Србима чак и када се те државе налазе у спору са Угарском.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Ипак Дубровчани су краљеве пријатеље сматрали својим пријатељима, па су краља помагати у његовим ратовима. Напротив краљ је обећао, да ће Дубровчане бранити од њихових непријатеља, посебно од српског цара и босанског бана.{{sfn|Хорват|1924|p=190}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Зато је Дубровник од тада краљу плаћао своту од 500 дуката, коју је до тада плаћао српском краљу (2.500 [[Перпер (рачунска новчана јединица)|перпера]]) и босанском бану (500 перпера) у ту сврху, да буде поштеђен од њихових напада и ''у знак подложности и признавања'', да се не би довео у питање угарски суверени положај; уз то да ће се од тада Дубровчани на копну и на својим бродовима увек служити краљевим заставама.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}}{{sfn|Хорват|1924|p=191}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}} Боснански бан је, иако га Лајош ту назива ''својим верним'' клетвеником, овом повељом био новчано оштећен.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Међутим, мала Дубровачка република наставила је и даље да исплаћује своје обавезе према Босни и Србији, покушавајући првих година да их избегне, мудро осетивши, да би у противном случају били тешко погођени њени трговачки интереси.{{sfn|Ћоровић|1989|p=217}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Краљев легат, који је примио од Дубровника заклетву верности био је босански бискуп Петар, ''наш саветник'', како га у свом писму назива Лајош.{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}}
Извесни хрватски великаши који су за време тих борби били на страни Млечана осетно су настрадали. Стари Гргур Курјаковић био је ухваћен и као заробљеник одведен у Угарску, где је по свој прилици и умро. Није било тешко предвидети, да Млечани неће отрпети ново стање и да ће тражити прву погодну прилику да поврате изгубљене позиције и поправе свој положај. Тако је угарски успех у Далмацији ускоро постао заметак нових заплета. Млетачка република је од тада водила пријатељску политику према угарским градовима, да би, када куцне прави час, са мање отпора прешли под њену власт.
Ред 222:
Да би у будућности обезбедио тако често угрожавану Далмацију, краљ Лајош је одлучио да створи своју флоту. За адмирала је именовао Задранина [[Јаков Цесан|Јакова Цесана]], а бродовље су дали далматински градови и сама Угарска. Лајош је новог адмирала, да би истакао његов значај, именовао кнезом три острва: Брача, Хвара и Корчуле. Ово намеравано стварање угарске флоте и пораз у Далмацији изазвали су разумљиву потиштеност у Венецији, пошто је угарски успех доводио у питање млетачку превласт на Јадранском мору.
Од стварања угарске ратне флоте није било ништа; ограничена финансијска средства краља Лајоша нису била довољна за једно тако скупо предузетништво. Међутим, у то време се, несметана од Млечана, с успехом могла развијати трговачка морнарица далматинских градова, који су, искоришћавајући своје везе са Босном и Србијом, нагло почели да појачавају свој трговачки промет. Поред Дубровника, који је добро стојао и раније, а сад још више узео маха, у то време се уздигао и Сплит као главна извозна лука североисточног дела Јадранског приморја.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178}} Због захвалности [[Анжујци|Анжујаца]] што им је помогао да дођу на власт у Угарској, цео трговачки промет Далмације слио се у њега.{{sfn|Ћоровић|1933|p=178-179}} За време Лајошеве владавине Сплит долази на чело [[Северна Далмација|северних далматинских градова]] и удруживши се са њима, почео је бродарски промет већих линија. Сплитске лађе су чак пловиле и по [[Егејско море|Егејском мору]], и то не само доносећи робу из своје луке него понекад вршећи и локалну пловидбу на тим странама.{{sfn|Ћоровић|1933|p=179}}
=== Нови напад на Србију ===
Ред 232:
Када су у јесен 1358. почела угарска непријатељства против Србије кнез [[Војислав Војиновић]], несумњиво најмоћнији феудалац северне Србије, је тражио од Дубровника извесна обавештења о његовом држању, нарочито с обзиром на Стон, који су они утврђивали. Дубровчани су на то забранили трговину с Војиславом, хотећи му на тај начин спречити снабдевање из Приморја, и дали су му толико дрски одговор да је да је скоро значио објаву непријатељстава. Међутим, посредством жупана [[Санко Милтеновић|Санка Милтеновића]], сукоб је избегнут, али не задуго.{{sfn|Ћоровић|1989|p=218}}
Лајошу је повод за напад с копна дала борба двојице српских великаша у северној Србији, чија су имена непозната. Кад је један био притешњен од другог, пошто није добио помоћ од цара Уроша, обратио се Лајошу и тако изазвао његово посредовање. Лајош је на тај начин коначно реализовао свој дуго припремани поход против Србије. У мају 1359. велика угарска војска је прешла у Србију и однела победу у једној већој [[Битка код Рудника (1359)|бици код Рудника]], над српском војском, у којој је вероватно суделовао и кнез Војислав.{{sfn|Ћоровић|1933|p=181}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=218}} После битке Срби су се повукли у планине носећи са собом све што се могло понети, водећи са собом и стоку.{{sfn|Ћоровић|1989|p=218}} У међувремену, Дубровчани су, у својству угарских вазала, упали у Војислављеву област и опљачкали [[Конавли|Конавље]] и [[Требиње]].
Угари су продрли у Србију „осам дана хода” од [[Дунав]]а и [[Сава|Саве]], али вероватно не даље од [[Рудник (планина)|Рудничких планина]] или [[Западна Морава|Западне Мораве]]. Угари се нису упуштали у тешко проходне српске планине, чак ни кад је краљ Лајош у лето сам краљ Лајош стигао са својим четама. Српски отпор у шумовитим пределима Рудника и [[Шумадија|Шумадије]] са много брда и увала, зауставио је Лајошево брзо и смело продирање ка југу. Стога је читав поход завршен са релативно малим успесима: сем што је угрожени српски великаш признао врховну власт Угарске, док је краљ Лајош као једину несумњиву добит имао осигуравање власти над [[Мачва|Мачвом]]. Српска гранична линија несумњиво је остала северно од Рудника.{{sfn|Ћоровић|1933|p=181}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=218}}
=== Добровачко-српски сукоби ===
[[Датотека:Realm of Vojislav Vojinović and Nikola Altomanović.png|мини|лево|Област Војислава Војиновића.]]
На те поступке Дубровчана, Војислав није одмах одговорио непријатељством, него је најпре тражио накнаду и предају криваца. Кад су они, уздајући се у угарску победу, то одбили, Војислав их је напао и опљачкао Реку, [[Рожат]] и [[Шумет (Дубровник)|Шумет]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=181}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=218}} Потом је запленивши им један [[караван]] и сам лично кренуо на сам град Дубровник. Отворено је претио, да хоће да поврати Стон Србији и да иначе напакости Дубровнику као клетвенику Угарске.
Преплашена Дубровачка република je покушала, да некако смири кнеза, али се у исти мах обраћала на Лајошу за помоћ и заштиту. Дубровчани су њему писали, да је напад дошао по наредби српског цара и да је у вези са последњим ратовањем; они би, према том, били жртва своје верности према угарској круни. Али, Дубровчани су се брзо уверили, да је мало вероватно да ће им Лајош због тог пограничног спора прискочити у помоћ или да би требало врло много преговора да би то учинио. Међутим, дубровачка трговина је осетно страдала, па су се Дубровчани нагодили са кнезом, плативши му 4.000 [[Српски перпер|перпера]] и коначно склопивши мир, 25. августа исте године.{{sfn|Ћоровић|1989|p=219}}
Склопљени мир није смањио велико неповерење које је постојало између Дубровника и Војислава, па није ни заживео. [[Јелена (супруга Стефана Душана)|Јелена]], удовица цара Душана, обратила се почетком 1360. године Дубровнику са захтевом, да јој се врате или исплате неке драгоцености, које је републичин човек наводно однео са царевог двора. Када је била одбијена, Јелена се обратила кнезу Војиславу, да он или уреди ислату или казни Дубровчане. Овај се одмах одазвао позиву и упутио је у Дубровник врло оштру поруку. Република је, забринута, одмах, око 10. фебруара, упутила Лајошу једно писмо, у ком се потужила на Војислава, који „као вук насрће хотећи да прождере јањце”, молећи свог заштитника, да им помогне.{{sfn|Ћоровић|1989|p=219}} У исто време, они су употребили своје дипломатско умеће, да се измире са српским двором и кнезом Војиславом, нарочито искористивши свадбу цара Уроша да у [[Сјеница|Сјеници]] 29. септембра, да израде широке повластице за своју трговину по читавом подручју Српске царевине, а нарочито у области кнеза Војислава.{{sfn|Ћоровић|1933|p=181}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=219}}
Доиста, врло брзо су избили нови сукоби. Крајем новембра 1360. Војислав је тражио одступање Дубровчана са једног дела њихове земље, вероватно Стона или [[Жрново|Жрновничке]] жупе коју су држали дуже време под закупом.{{sfn|Ћоровић|1989|p=219}}
Ред 251:
=== Поход на Босну ===
Убрзо потом је дошло до нових сукоба између Лајоша и Твртка. Увређени Твртко, покушавајући да ојача свој положај, подржавао је народне елементе, који су били [[Антикатолицизам|антикатолички]] и антиугарски.{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} То је дало повода Лајошу да оптужује Босну за јачање [[Црква босанска|јеретизма]] у њој, па је, у једној својој повељи, наводио како у Босни „небројена множина јеретика” доводи праву веру у опасност, како је постао јак антикатолички покрет, а нарочито прелажење [[Патарени|патарена]] у [[православље]], да их је стога требало искоренити, и да је он лично кренуо да угуши тај покрет.{{sfn|Ћоровић|1933|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Још 23. априла 1360. године, папа Иноћентије VI је упутио позив босанском бискупу Петру, несумњиво на основу његових извештаја да, у интересу цркве, може подићи војску против јеретика, односно тражити њено посредовање. Ово је документ послужио Лајошу као повод да нападне Босну. Међутим, по једном извору, главни повод краљевог похода било је гушење побуне, која је вероватно избила као протест против сувише јаког притиска угарске врховне власти.
[[Датотека:First Big Seal.PNG|мини|десно|Велики печат Лајоша Великог настао почетком његове владавине, а изгубљен у Босни током 1363. године.]]
Маја 1363. године, у Дубровник су дошле неке узнемиравајуће вести из Босне, па је Република, 4. јуна, донела закључак да, под претњом казне од 500 перпера, ниједан од њених трговаца не сме лично становати или оставити своје ствари у босанским градовима. Република је предузела те мере, због покретања Лајошеве велике офанзиве против Твртка.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
У лето 1363. године кренуле су две угарске војске на Босну. Прва војска, коју је водио сам краљ Лајош лично, упутила се у [[Средња Босна|средиште Босне]], долином [[Врбас (ријека)|Врбаса]], у жупу [[Плива|Пливу]], опсевши [[Соко Град (пливски)|град Соко]]. [[Опсада Сокола (1363)|Град је опседан]] прве две недеље јула, али га је успешно одбранио Твртков верни војвода [[Вукац Хрватинић]], коме је Твртко као награду поклонио читаву [[Пливска жупа|жупу Пливу]] са градом.{{sfn|Ћоровић|1933|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228}} Отпор који је дат краљу сигурно је био веома јак, пошто је Лајош брзо прекинуо даље ратовање.{{sfn|Ћоровић|1933|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=228-229}} Његов табор се већ 13. јула, на повлачењу, налазио крај [[Сана (ријека)|Сане]]; а 19. јула, стигао је у [[Вировитица|Вировитицу]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=229}}
Током овог напада, део босанске властеле је сматрао да, уз Лајоша, боље може доћи до неких већих поседа и части, него уз Твртка; или су се препали од напада. Међу првима који су се одметнули од бана и предали Лајошу био је познати и до тада верни кнез [[Влатко Вукославић Хрватинић|Влатко Вукославић]]. Он је предао Угарима свој град [[Кључ (Унско-сански кантон)|Кључ]] и пустио краља да несметан нападане Соко. У замену за уступљени Кључ, који је остао у угарским рукама, али у ком се издајнички кнез није смео задржавати, Влатко је добио град [[Бршћановац]] у [[Славонија|Славонији]] и неке друге градове.{{sfn|Ћоровић|1933|p=188}}
Другу угарску војску водио је [[острогон]]ски [[надбискуп]] [[Никола Кесеи|Никола]], где се јасно види верски момент похода. Ова војска је пошла касније, да поново окуша срећу и да освети ранији пораз. Она је ишла долином [[Босна (река)|Босне]], у Усору, и продрла је до доста утврђеног града [[Сребреник]]а и ту се зауставила, као и под Соколом. [[Опсада Сребреника (1363)|Сребреник се јуначки одржао]] и под њим је изгинуло много Угара, а нарочито је забележен губитак материјала.{{sfn|Ћоровић|1933|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=229}} Између осталог нестао је чак и краљевски печат, који је надбискуп чувао као Лајошев [[канцелар]].{{sfn|Ћоровић|1989|p=229}} Надбискуп је на крају морао да у септембру подигне опсаду и да се поражен повуче. Лајошев пораз био је потпун, а, да ствар буде још гора, скренуо је пажњу свих суседа на Твртка и дигао му је углед.{{sfn|Ћоровић|1933|p=188}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=229}}
== Хрватска без херцега ==
| |||