Анте Ковачић — разлика између измена

Мучан и напоран живот проживио је кроз школе и као адвокатски приправник. ПристашаПристалица странке права. Поткрај живота је, сломљен тешким приликама и болешћу, завршио у душевној болници у којој је и умро у 35. години.

Први је велики Ковачићев прозни текст «Баруничина љубав», [[1877.]], роман на размеђу романтизма и [[реализам|реализма]], настао на узорима Eugena Suea и Балзака: мјешавина динамичне и почесто невјеројатненевјероватне радње и језичнога ватромета у чему се Ковачић показао, уз [[Аугуст Шеноа|Шеноу]], једним од главних хрватских деветнаестостољетнихдеветнаестовековних језикотвораца, по ступњу утјецајаутицаја далеко важнији од многих академских филолога. Роман обилује ликовима фаталних жена (Софија Герштајн), прељубима, инцестом и самоубојствимасамоубиствима, а композицијски је иновативан, и у еуропскимевропским измјерамаразмерама. Сљедеће године излази '''''«Смрт бабе Ченгићкиње»''''', травестија која с правашких нациоанлних позиција исмијава илирску и југославенску идеологију, карикирајући култно [[Иван Мажуранић|Мажуранићево]] дјело. Ковачић је и аутор више значајних приповијестипроповједака, међу којима се издвајају '''''«Ладањска секта»''''' и '''''«Загорски чудак»'''''. У сљедећем великом роману '''''«Фишкал»''''', [[1881.]], аутор понавља своје средишње теме и стилеме: реалистички приступ који граничи с фантастиком и неријетко се претвара у гротеску, ликове фаталних жена, поругљиву, па и отровну сатиру странаца (Нијемаца, Мађара) и јужнославенске идеологије, жестоки нападај на обамрлост хрватскога племства и бирократски менталитет, распад особностиличности главних протагониста у лудилу или самоубојствусамоубиству. Прије свога магнума опуса, романа '''''«У регистратури»''''', писац је објавио и недовршени роман '''''«Међу жабари»''''', убојиту сатиру на онодобне политичке моћнике који су се препали у акту препознавања и спријечили даљње излажење (текст је излазио у подлисцима).

У главном дјелу, '''''''У регистратури''''''' ([[1888]]), Ковачић обилно користи аутобиографски материјал. Та особналична нота створит ћествориће у овом дјелу странице прожете с много топлине, непосредног лиризма и усрднијег односа према ликовима, особитонарочито у приказу и опису дјетинства Ивице Кичмановића, главног лика у дјелу. Иако сврставан у класике хрватскогахрватског реализма, Ковачићев је велики роман торзо који у себе упија опрјечне свјетоназоре и поетике: у њему налазимо спектар ситуација и мотива који обухваћајуобухватају канонска правила и романтизма, реализма и натурализма. Настао у огњици, недотјеран и растрган, Ковачићев је магнум опус најимпресивније дјело хрватске наративне прозе друге половице 19. стољећа.

Цијело дјело Анте Ковачића најјачи је остварај хрватскогахрватског реализма, и то у облику карактеристичном за хрватску књижевност у којој нема превише текстова који славе и посвећују обичност и свакодневност: романи су то посвећени сувременојсавременој тематици (за разлику од Шеное, чији је опус највећма уроњен у повијеснуисторијску проблематику), чудна мјешавина романтизма, реализма и бруталногабруталног натурализма набијена разорном сатиром и очајем над стањем хрватскога друштвахрватскогадруштва; култом фаталне жене укоријењеногаукоријењеног у романтизму; бурним заплетима и великим страстима, те пропашћу главних ликова у злочину, убојствуубиству, лудилу и самоубојствусамоубиству. Распет између романтизма и натурализма, Ковачић је сензибилитетом претходник велике традиције хрватскога романа егзистенцијалистичке и политичко-сатиричког усмерења.