|
[[Српска православна црква]] слави га 11. априла по црквеном, а [[24. април]]а по [[грегоријански календар|грегоријанском календару]].
Св. Антипу Пергамског нишки стоматолози славе као свога заштитника и своју касну славу.
СВЕТИ АНТИПА – ЗАШТИТНИК ЗУБАРА
Свети Антипа, по занимању лекар, специјализован за зубне болести, био је један од првих хришћана у Пергаму и хиротонисан је за другог епископа у овом граду око 70. године после Христа, највероватније од стране св. Јована Богослова, који га и помиње у Откровењу (гл. 2, 13)
Првих година царовања Дометијановог (81 – 96), старац већ од 83 лета, свети Антипа би криво окривљен од стране лекара који следише Асклипиа, и началник града ухвати га и затвори због његовог дела, јер су се демони жалили многобожачким становницима града на њега и саветовали их да напусте град. Свети човек би осуђен да се спали у једном бакарном телету, које је било поклон пергамског краља Атала I. (241 – 197 пре Христа), Акропољу града, као трофеј његове победе над Галатима, а које су Римљани пренели у египатско светилиште Серапа, где се поштовало као света животиња. Остаци тела св. Антипе бише сахрањени изван Серапе на једо место које се касније претвори у „Мартиријум“, значи мали храм у његову част. Што се тиче бакарног телета, оно би пренето од стране Теодосија Великог у Цариград и би постављено на трг који се од тада звао трг телета. У овом бакарном телету, године 610 после Христа, Византинци спалише тиранског цара Фоку I.
Св. Свештеномученика Антипу празнује и Грчка и Руска црква 11. априла, а верни му се моле као лекару зубних болести.
Мануил Тасулас
СВЕТИ АНТИПА
Свештени химнограф га назива божанским мироточцем, саборцем Мученика, славним Јерархом Пергама, владиком и великим лекаром страшне болести зуба. Сам Христос у Откровењу га хвали називајући га својим верним сведоком; „Антипа мој верни сведок“ (2. 13).
Био је Епископ Пергама малоазијског, у апостолско време. Са љубављу се борио против многобожаца у једном граду који је у Откровењу назван престолом сатане. Истрајно и стрпљиво сеје реч Божју у многим искушењима. Многогобожци са мржњом устају на њега. Бива заробљен, осуђен, мучен, но остаје постојан као непомични стуб, и исповеда веру коју потврђује крвљу свога мучеништва.
Живео је у доба када су се поштовали идоли, и када је силом наметано њихово поштовање. Прогон хришћана постао је свакодневна рутина. Данас се верни не хапсе како и не муче какоп би се натерали да промене веру, али и у наше доба поштују се идоли. Они који се противе и који настоје да поштују Бога и Оца свога и који су послушни Цркви, бивају срамоћени, прогоњени, унижени, сматрани мрачњацима и назадњацима. Насупрот томе, када се неко одриче вере и ружи Христа и Цркву, сматран је напредним и обдареним. Стварање идола представља духовну незрелост. Када човек, који је створен да би живео са Богом, изгуби заједницу са Њим, онда ствара себи разне сурогате „обожава створење више него Творца“. Много пута долази до тога да начини себе идолом, и да обожава самога себе.
Када се неко чисти од својих страсти и када у исто време сеје реч Божју у свету који непрестано себи чини идоле, то је као да свакодневно губи своју крв. Проповед љубави у једној заједници у којој влада надметање и борба за материјалну корист, јесте дело које изазива мржњу и завист и равно је мучеништву. Како би човек остао непољуљан и усправан неопходно је да поседује јака антитела, живу веру, израз аутентичне вере у Бога и ближњега, и као личну заједницу са живим Богом Цркве.
Св. Антипа, као што смо горе навели је заштитник и лекар оних који пате од болести зуба. Св. Никодим Светогорац наводи да се током свог мучеништва молио свим својим срцем Господу Исусу да му подари између осталог и следеће: „Они који ме призивају у својим молитвама нека им буду ублажени болови од којих пате, а нарочито ужасни болови зуба“. Свети људи лече телесне и душевне болести у име Тројичног Бога и Његовом силом. А тамо где је немоћна људска сила и знање, дела нестворена божанска благодат, јер „оно што је немогуће људима Богу је могуће“.
Ми православни хришћани не обожавамо, већ поштујемо свете људе. Обожавање је усемерено само на Тројичнога Бога, који дела и преко својих светих. Тј. чуда не чине свети сами од себе, својом силом,, већ се оно чини преко преко њих, будући да су они орган и средство преко којих се даје дар на корист. Према томе оно што треба да нас одушеви и чему треба да тежимо јесте њихов живот и дело а не чудо, које је у осталом Богу врло лако чинити, али које нам и нније увек на корист.
Оно што нас чини достојнима као Хришћане, али и као људе, и што даје смисао нашем животу са сотиролошким последицама и пројекцијама, јесте рушење свих врста идола и постојаност у вери, као израза поверења и послушања Христу и Његовој Цркви.
Дејан Крстић,
предавач у Призренској Богословији Св. Кирила и Методија у Нишу
== Литература ==
|
