Госпођа Даловеј — разлика између измена

| isbn =

Госпођа Даловеј је дама из високог друштва, прешла је педесету и мада је недавно боловала од срца, још је витка и ненаметљиво привлачна. Аутентична елеганција и истанчаност понашања чине је женом која привлачи туђе погледе. Увек је имала све, али никада није тражила, није хтела или није смела да тражи више од онога што дозвољавају правила цивилизованог живота. Не спада у врсту интелектуалаца, али је изразито сензибилна и инстинктивно интелигентна, има веома изразжено осећање недовољности и недовршености. Зато, иако споља мирна, другује са једном празнином у души коју стално попуњава и затрпава сећањима. <ref>Milica MIhajlović, „Virdžinija Vulf“, из: Virdžinija Vulf, ''Gospođa Dalovej''. Beograd: Rad, 1964, стрpp. 174.</ref>

Септимус Ворен Смит је способан и интелигентан мали човек звучног имена који се одликовао у прошлом рату, али кога све неповратније осваја сенка лудила. Читалац у Септимусу јасно препознаје неку врсту Кларисиног црног двојника, пројекцију оног мутног у немирног дела њене личности, њеног осећања трагике и патње.<ref>Милица Михајловић, „Вирџинија Вулф“, из: Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј. Београд: Рад, 1964, стрpp. 174.</ref>

Ричард Даловеј је сабрани и повучени муж Кларисе Даловеј, који је чак успео да оствари непретенциозну политичку каријеру, и сам из високог друштва, пун је природне једноставности и доброте, особене за људе неупадљиве интелигенције и унутрашњег склада. Он је ћутке и непоколебљиво, али без опсесије, заљубљен у своју жену. <ref>Milica MIhajlović, „Virdžinija Vulf“, iz: Virdžinija Vulf, ''Gospođa Dalovej''. Beograd: Rad, 1964, стрpp. 173.</ref>

Питер Волш је стари Кларисин пријатељ коме већина подухвата у животу није пошла за руком. Клариса је одбила његову понуду за брак у прошлости.У међувремену је био у Индији, развео се од жене и дошао да тражи посао у Енглеској, спремајући се у исти мах да се ожени удовицом једног мајора.<ref>Кољевић, Светозар: Енглески романсијери XX века, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2002, стрpp. 215</ref>

Она је сиромашна жена германског порекла, има преко четрдесет година, висока је, ружна и свесна свог неатрактивног изгледа. Због чињенице да је интелигентна и образована, али сиромашна, она презире богате људе, а нарочито госпођу Даловеј. Никада није била срећна и пронашла је спас у религији. Истовремено, она има велики утицај на Елизабет Даловеј. Ричард Даловеј је наишао на њу кад је радила за квекере. Допустио јој је да подучава његову кћер из историје. Уз то је држала нека популарна предавања.<ref>Милица Михајловић, „Вирџинија Вулф“, из: Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј. Београд: Рад, 1964, стрpp. 108-116.</ref>

Једно је заједничко за све личности овог романа и уједно карактеристично за прозу Вирџиније Вулф: писац гради своје ликове изнутра и приказује их у самом процесу њиховог живљења, у некој врсти елементарне фактуре реаговања. Неосетно, без догађаја и сукоба израсле су простудиране и блиске личности, као стари познаници које с леђа и без речи хватамо под руку и настављамо с њима пут низ улицу.<ref>Милица Михајловић, „Вирџинија Вулф“, из: Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј. Београд: Рад, 1964, стрpp. 176.</ref>

Читава радња романа „Госпођа Даловеј”, ако се изузму сећања, одвија се једног дана у јуну 1923. Пример је нарације тока свести, где свака сцена пажљиво прати тренутне мисли одређеног лика. Вулф замагљује разлику између директног и индиректног говора кроз читав роман тако што слободно мења нарацију између свезнајућег приповедача, индиректног унутрашњег монолога и солилоквија.<ref name=":0">Dowling, David (1991). ''Mrs Dalloway: Mapping Streams of Consciousness''. Twayne Publishers. p. 46. <nowiki>ISBN 978-0-8057-9414-4</nowiki>.</ref>Прича следи најмање двадесет ликова на овај начин, али највећи део романа прати Кларису Далловеј и Септимуса Смита.

Као коментатор међуратнoгмеђуратног друштвaдруштва, Кларисин лик наглашава улогу жена као "Анђела у кући" . OличаваОличава сексуалну и економску репресију и нарцизизам буржоаских жена које никад нису познавале глад и несигурност жена из радничке класе.

Септимус, ратни херој који пати од пострауматског стреса, представља критику усмерену на однос према [[Душевна болест|менталним болестима]] и [[Klinička depresija|депресији]].<ref> [http://arts.uottawa.ca/english/people/childs-donald-j Donald Childs], ENG3320: Modern British Literature, Winter 2008, University of Ottawa</ref> Вулф критикује медицински дискурс кроз Септимусов суноврат и самоубиство. Доктори га површно процењују, обраћају му се највише преко његове жене, и не схватају озбиљност његовог стањaстања.

„Ах, то питање љубави (размишљала је одлажући капут), то заљубљивање у жене. Узмимо Сели Сетон; њену везу у младости са Сели Сетон: Није ли то била, на крају крајева, љубав?“ <ref>Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј. Београд: Рад, 1964, стрpp. 29.</ref>

„Осетила је да је добила поклон, завијен, и да јој је речено да га само чува, не да га гледа — један дијамант, нешто бескрајно драгоцено, завијено, што је, док су се шетале (горе- доле) почела да одвија, или је сам сјај стао да пробија, неко откровење, религиозно осећање! <ref> Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј. Београд: Рад, 1964, стрpp. 31.</ref>“

Слично томе, Септимуса прогања слика његовог драгог пријателља Еванса, команданта, који се описује као особа која је уздржана у друштву жена. Наратор описује понашање Септимуса и Еванса када су заједно као „два пса који се играју на тепиху у облику срца“ , који су неодвојиви, „морали су да буду заједно, да деле све заједно, да се туку, да се свађају...“ Жан И. Кенард констатује да би се реч делити лако могла читати у Форстеровом маниру, можда као у Форстеровом „Морису“ који показује да се у том добу та реч користила за описивање хомосексуалног односа. Кенард примећује да је „све већа одвратност Септимуса према идеји о хетересексуалном односу“, да се суздржава од секса са Рецијом и да „осећа да му је чин спајања био одвратан пре краја“<ref>Kennard, Jean E. "Power and Sexual Ambiguity: The ''Dreadnought'' Hoax, ''The Voyage Out'', ''Mrs Dalloway'' and ''Orlando''". ''Journal of Modern Literature'', Vol. 20, No. 2 (Winter 1996),. ppстр. 149–164.</ref>

{{reflist|}}