Бенвенуто гроф Петаци — разлика између измена

{{Почетник|25|1|2018}}

 

 

Истакао се прогањањем православних Срба настањеним у Жумберку: ”укинуо раније наредбе царских команданата о изузимању свештенства од војне службе. Петаци је све свештеничке куће сврстао међу војничке и стао свештенство нагонити на војне дужности и разне работе. Он се посебно окомио на Србе у Жумберку, из кога је 1758. сурово прогонио православне свештенике, забрањујући им било какво кретање и рад. Жумберчани су се потужили свом православном епископу Данилу Јакшићу, а овај карловачком митрополиту Павлу Ненадовићу, да упути молбу царици Марији Терезији да се”у духу српских привилегија” дозволи православном плашком епископу да и даље поставља свештенике у Жумберку. На то је царица донела одлуку да епископ Јакшић може и даље постављати несметано свештенике у Жумберку, док је са друге стране Петацију дато тајно упутство да епископа Јакшића у томе на сваки начин спречи. Током 1760. притисак је појачан. Војне власти су спречиле епископа Јакшића да уђе у Жумберак, вређале га, понижавале, и претиле да ће сваки православни свештеник који уђе у Жумберак бити „као пас окован и упућен у тамницу у Карловац”. Најзад, 1761, Петаци и унијатски епископ Василије Божичковић успели су да на превару и званично (de jure) изврше унијаћење Срба у Жумберку. Искористили су прилику када је батаљон жумберачких граничара, на путу за Карловац и европска бојишта Монархије, застао у селу Прибићу, седишту унијатске епископије. Нахранивши их и поднапивши, подметнули су им на потпис, потписавши се уместо њих као неписмених, папир у коме се наглашавало да граничари у Жумберку задржавају грчки обред богослужења, али да признају римског папу и његове свештенике, чиме је унијаћење и у званичној форми било изведено. (Манојло Грбић, нав. дело, књ. 2, 30–39; Славко Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, 44–45)”

|publisher=Центар за српске студије Филозофски факултет Универзитет у Београду

}}</ref>