Цинцари — разлика између измена

Цинцари се нису изградили као народ све до 20 века. Њима је недостајало неколико битних елемената које чине неку групу народом (већи број, [[култура]], прошлост, [[териториј]]а и др.) Нису имали своје писмо те, природно, нису израдили ни заједнички [[књижевни језик]]. У свом националном осећању они су се међусобно битно разликовали: осећали су се блиским или и исто што и [[Грци]], [[Арбанаси]], [[Срби]], [[Бугари]] или [[Румуни]]. Али било их је који су желели да буду само Цинцари. У једно време осећала се и међу њима тежња да постану народ. To ceсe десило, као и код других народа, у доба просвећености a после француске револуције и устанака грчких и српских. Неколико чињеница указују на овај покрет. Један Цинцарин, [[Кавалиотис]], москопољски [[свештеник]], који се упознао са [[Доситеј Обрадовић|Доситејем Обрадовићем]] у [[Венеција|Венецији]], издао је [[речник]], а други Цинцарин, Данил, превео је [[јеванђеље]] на цинцарски. [[Михајло Бојаџић]] штампао је [[1813]] граматику ''маћедонско-цинцарског'' језика, a пре њега написао је један сасвим млад човек неку врсту историје Цинцара, са жељом да покаже да Цинцари нису „људи последње врсте“, него да имају лепу прошлост, и да су и они народ или, како он каже, „нација“ лепих, можда и изузетних особина.