Велико Трново — разлика између измена

м
 
== Срби у Трнову ==
У Трнову и другим градовима Бугарске било је у 16. и 17. веку много Дубровчана трговаца. Били су то Срби католици и православци. <ref>"Београдске општинске новине", Београд 1899. године</ref> Њих је још бугарски цар Асен II позивао да развијају трговину по његовој земљи. Дубровчани су после пада Трнова, ту наставили да послују и чак населили своју велику трговачку колонију. Код Дубровчана католика окупила се у Трнову преостала бугарска властела, тражећи заштиту од Папе, преко испоставе његове католичке цркве. Населили су се ти бугарски бојари (властелини) у тзв. "Бојарској улици" у Трнову. Дубровчани су били утицајни, и помогли су неколико пута и код подизања буна против Турака. Главна и водећа личност устанка подигнут 1595. године у Трнову, био је Дубровчанин, Саркочевић. Успели су Бугари да за кратко оружјем створе нову слободну и самосталну бугарску државу. Престоница је постала Трново, а владар изабран као потомак Шишмановића - Шишман IV. Међутим турска сила је савладала отпор бугарских побуњеника, "држава" је укинута а Шишман је пребегао у Русију. Сурови Синам-паша је распршио све бугарске наде. Дубровчани су због подстицања и умешаности у бугарску побуну од тада у немилости Турака. То је њихов неочекиван а трагичан крај - пре свега трговине. Њихова вишевековна присутност и полет почињу од тада да слабе, и потпуно замиру на целој бугарској територији.<ref>"Правда", Београд 11.04.1931. године</ref>
У Трнову и другим градовима Бугарске било је у 16. и 17. веку много Дубровчана трговаца.<ref>"Београдске општинске новине", Београд 1899. године</ref>
 
Купци једне српске књиге у Београду, били су 1847. године два Трновчана: Киријак Евстатијев и Никола Димзовић.<ref>Урош Миланковић: "Наше време", Београд 1847. године</ref> Исте, 1847. године Момчиловићева "Писменица" је купована и у Трнову, од стране тамошњих Бугара и Срба, које су они негирали, називајући - "Славјани". Међу тим Србима који су већ били на путу асимилације помињу се у списку пренумераната: Стефан Пешовић "ахтар", Јованча Пенчовић и десетак ученика - Беловић, Цотовић, Георгије Јовановић, Николај Дончовић, Николај Атанасовић, Сава Гајовић, Минчовић, Димитрије и Стефан Гашовић.<ref>Иван Момчиловић: "Писменица на славјански јазик", Београд 1847. године</ref> Једну српску књигу је прибавио другом приликом, Атанас Николајевић трговац из "Велике Трнове".
27.345

измена