|
| iso3 = hbs
| lc1 = srp
| ld1 = [[српски језик]]
| lc2 = hrv
| ld2 = [[хрватски језик]]
| lc3 = bos
| ld3 = [[босански језик]]
| lc4 = bun
| ld4 = [[буњевачки говор]]
| lc5 = svm
| ld5 = [[славомолишки говор]]
| lc6 = kjv
| ld6 = [[кајкавски језик]]
| lingua = 53-AAA-g
| glotto = moli1249
| мапа= Serbo croatian language2005.png
| опис_мапе=<div align=left>
{{legend|#88C4FF|Подручја где је српско-хрватскисрпскохрватски језик већински (2005)}}</div>
}}
'''Српско-хрватскиСрпскохрватски језик''' је [[јужнословенски језици|јужнословенски језик]] и [[примарни језик]] у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Ради се о [[плурицентрични језик|плурицентричном језику]] са четири узајамно разумљивa стандардизованa [[варијетет (лингвистика)|варијетета]].
Јужнословенски дијалекти историјски су формирали континуум. Турбулентна историја на простору Јужних Словена, нарочито услед ширења Отоманског царства резултовала је стварањем разних дијалеката и верских разлика. Услед миграција становништва, штокавски дијалекат постао је најраспрострањенији на западу Балкана ширећи се на простор који је припадао чајкавском и кајкавском дијалекту. Срби, Хрвати и Бошњаци се разликују у верској припадности и историјски су били део различитих културалних циклуса иако су живели једни поред других под владавином страних окупатора. Током тог периода, језик је ословљаван разним именима попут словенским и илирским или у складу са регионом са српским, хрватским и босанским.
Српско-хрватскиСрпскохрватски је стандардизован средином деветнаестог века Бечким књижевним договором од стране српских и хрватских писаца и филолога, деценијама пре него што је успостављена југословенска држава. Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на истом штокавском под-дијалекту, источно-херцеговачком. У двадесетом веку, српско-хрватскисрпскохрватски је био званични језик у Краљевини Југославији под именом српско-хрватско-словеначки и касније у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Распад Југославије довео је до различитих ставова по питању језика тако да је дошло до расцепа језика на основу етничких и политичких разлика. Након распада, босански језик је на тај начин постао званична норма у Босни и Херцеговини и тренутно постоји покрет за кодификацију посебне црногорске норме. Стога, српско-хрватскисрпскохрватски језик се назива етничким именима српским, хрватским, босанским, црногорским и понекад буњевачким.
Попут осталих јужнословенских језика, српско-хрватскисрпскохрватски има просту фонологију од пет самогласника и двадесет и пет сугласника. Граматика се развила првобитно из прасловенског језика са комплексним променама задржавши систем од седам падежа по којим се мењају именице, придеви, заменице и бројеви. Глаголи се мењају по временима. Српско-хрватскиСрпскохрватски језик толерише различит распоред истих речи мада уобичајен распоред је субјекат, предикат и објекат. Може бити писан на српској ћирилици или Гајевој латиници са тридесет слова са одговарајућим гласовима. Ортографија је веома фонемична у свим нормама.
== Назив језика у социјалистичким републикама ==
| 