Амијан Маркелин — разлика између измена

м
Уклањање сувишних унутрашњих веза
м (Aryanprince је преместио страницу Амијан Марцелин на Амијан Маркелин преко преусмерења)
м (Уклањање сувишних унутрашњих веза)
== '''''Историја''''' ==
 
По сопственим речима Амијан је саставио историју [[Римско царство|Римског царства]] од [[Нерва|Нерве]] (96.-98) до великог римског пораза у бици код Хадријанопоља [[378]]. године. Историја је међутим сачувана само делимично, тачније сачуван је њен други део: од почетне 31 књиге до нас су стигле књиге од 14. до 31. које описују период од [[353]]. до [[378]]. године. При избору владавине Нерве за почетак свог дела, Амијан је изгледа желео да се надовеже на Тацитове '''''Историје''''' (68--98.). Тацит му је био узор и по другим мерилима, али се осећају утицаји и [[Марко Тулије Цицерон|Цицерона]], [[Тукидид]]а и [[Салустије Крисп|Салустија]]. Изгубљене књиге су вероватно биле компилативног карактера, али би нам данас свакако послужиле као поуздан извор за догађаје 3. и прве половине 4. века. Опис периода у коме је сам аутор живео представљао је изгледа квалитативну и квантитативну половину '''''Историје'''''. Амијан је био врло посвећен идеалу непристрасности, озбиљно је схватао задатак историчара без жеље да склизне у тривијалност, врло је убедљиво представљао драматичне тренутке попут опсаде Амиде којој је лично присуствовао, као и психолошке портрете владара и других актера догађаја. Обично се Амијанова историја једнострано и упрошћено оцењује као панегирик Јулијану, што она и јесте, али незнатним делом пошто и сам аутор подвлачи и оне потезе и особине који нису служили на част последњем паганском цару. Са друге стране, Амијан је уметнуо у своје дело и данас нама врло драгоцене географске-етнографске ескурсе о разним провинцијама и крајевима Царства (Исток, [[Тракија]], [[Галија (област)|Галија]], [[Рим]]...) као и о народима који живе на римским границама (Персијанци, [[Хуни]], Алани...). Иако паганин, Амијан се у неколико наврата изјашњавао врло повољно и толерантно према [[хришћанство|хришћанству]], мада се, пре свега усред концепције дела, не осврће превише на прилике у хришћанској цркви и царској политици према њој. Пораз који су [[Готи]] нанели [[Валенс]]у код Хадријанопоља 378. године, Амијан је изгледа сматрао упечатљивим крајем једне епохе тако да се одлучио да са тим догађајем заврши своју историју.
 
Иако Грк, Амијан је писао своју историју на латинском, језику који је добро упознао током реторског школовања у Антиохији, као и током службе у гарди пошто је латински све до почетка 7. века остао званични језик римско-византијске војске. Избор латинског за језик на којем је писао можда је био диктиран Амијановој окренутости римској величини и традиционализму. Амијанов латински није раскошан као језик класичне књижевности [[Октавијан Август|Августовог]] доба али вероватно одражава говор период у коме је аутор живео. Што се извора тиче, Амијан је, као што је већ споменуто, током своје војне службе могао водити неку врсту кратког дневника. Доцније је, као необично савестан и темељан историчар, изгледа користио разнолику документарну грађу, аутентична царска писма, па чак и јавне натписе. Доста белешки направио је записујући сећања сведока догађаја од високих дворана, попут Јулијановог верног коморника евнуха Еутерија кога је срео у Риму, до анонимних учесника у великим догађајима, попут Валенсовог гардисте који је био уз цара на самрти. Најзад, Амијан је доста путовао, обилазио попришта различитих догађаја и можда о понечему дискутовао са својим савременицима и познаницима као што су били [[Либаније]] и [[Аурелије Виктор]]. Користио је и неке данас изгубљене наративне изворе нпр збирку царских биографија насталу средином 4. века која се у науци назива Kaisergeschichte.
1.572.075

измена