Слава — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
реорганизација садржаја: увођење поглавља Обичаји у које су пребачени делови везани за свету водицу, колач и жито, уз додатак линкова |
реорганизација садржаја без губитка текста. Додатак о храни и рефернца на приповетку Ивкова слава која документује овај обичај. |
||
Ред 3:
[[Датотека:Osveštenje za Slavu.JPG|мини|200п|Освештење славског колача, жита и вина обавља се дан прије Славе.]]
'''Слава''', позната још и као '''крсно име''', '''крсна слава''', '''свети''', [[Срби|српски]] је народно-црквени обичај и после [[Божић]]а, најважнији породични [[празник]], увек повезан са даном одређеног [[хришћанство|хришћанског]] [[светитељ]]а. Она је толико карактеристична за Србе да представља знак њиховог препознавања и идентификације.<ref name=":0">{{Cite book|title=Srpske slave|last=Grubačić|first=Bratimir|publisher=|year=1988|isbn=86-7467-001-6|location=|pages=10-12}}</ref> Такође, њу празнују данашњи [[Македонци (народ)|Македонци]]<ref>{{Cite web|title=Породична слава и сличне славе у охридско-струшкој области|url=http://www.rastko.rs/antropologija/glasnici-ei/45/jtrifunovski.pdf|publisher=Гласник етнографског Института САСА, том XLV|last= Трифуновски|first=Јован Ф.|language=српском}}</ref> и [[Црногорци (народ)|Црногорци]], али се среће и код [[Католицизам|католика]] у [[Бока Которска|Боки Которској]], [[Конавли]]ма, [[Херцеговина|јужној Херцеговини]], [[Далмација|Далмацији]] и [[Босанско Грахово|Босанском Грахову]], код [[Албанци|Албанаца]] католика у северној [[Албанија|Албанији]], неких [[Муслимани|муслимана]] у [[Босна|Босни]] и [[Санџак]]у, [[Горанци|Горанаца]] и [[Јањевци|Јањеваца]].
Најчешће славе су [[Свети Никола]], [[19. децембар]] ([[Свети Никола|Никољдан]]), [[Архангел Михаил|Архангел Михајло]], [[21. новембар]] ([[Аранђеловдан]]), [[Свети Георгије]], [[6. мај]] ([[Ђурђевдан]]), [[Јован Крститељ|Свети Јован Крститељ]], [[20. јануар]] ([[Јовањдан]]), [[Димитрије Солунски|Свети Димитрије Солунски]], [[8. новембар]] ([[Митровдан]]) и [[Свети Сава]], [[27. јануар]] ([[Савиндан]]).▼
== Историјат и тумачења ==
Линија 15 ⟶ 19:
У прилог овог демантија, да је слава култ мртвих, чињеница је да у култу мртвих нема радосних расположења, а у слави она настају пре прославе, за време гошћења, и трају до завршетка прославе. Према томе, крсна слава свуда у Срба обухвата редовно само живе, а тек изузетно и мртве.<ref>Грујић Р. Београд,</ref>
=== Слава у православној религији Срба ===
{{прерађивање}}
[[Стари Словени]] су своје богове сматрали својим прецима и тако су се према њима и односили. И религија паганских Срба била је аутентична и снажно уткана у човеку. Зато је овај значајни народни обичај код Срба имао велику важност и зато се и одржао хиљадама година. После примања хришћанства цркве су ревносно приступиле искорењавању овог паганског, многобожачког обичаја.
Како је пагански народни обичај било немогуће искоренити и код раних христијанизованих Срба, српски архиепископ [[Свети Сава|Сава]] је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије. Тако слава стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило [[1862]]. године. Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, остали су само:Слава, Крсна Слава и Свечари. Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању.<ref name="Сибир" />
[[Спиридон Гопчевић]] наводи слављење крсне славе код Македонаца као доказ да су они Срби, а не Бугари. Бугарски свештеници су без много успеха радили на искорењивању овог обиачаја међу Македонцима. <ref>{{Cite book|last=Гопчевић |first=Спиридон |authorlink= |coauthors= |title= Стара Србија и Македонија, стр. 259. и 260. |year=1890 |url=https://www.scribd.com/document/88402383/Spiridon-Gop%C4%8Devi%C4%87-Stara-Srbija-i-Makedonija |publisher= |location= Београд |id=}}</ref>
=== Наслеђе ===▼
== Значај славе ==▼
Поред огромног духовног значења за цели српски народ, слава има и своју ненадокнадиву прагматичну вредност. Захваљујући континуираном преношењу са предака на потомке, она непогрешиво идентификује сродничке односе и везе. Срби су често, из разних разлога и околности, мењали своја презимена али не и своју славу. Тако је слава, пресудно, спречавала и надокнађивала дисконтинуитет у праћењу и одређивању порекла и сродничких веза. Њена свевременост, аутентичност и посебност, као и саборност којом једини, су значјано профилисали српски идентитет. Слава има посебно значење у животу Срба. Она је једна од суштинских карактеристика у српској духовности и чини стожер српске културе.<ref name="Сибир" /><ref name="Козара" />▼
Како је Слава прастари племенски обичај у Срба, настао много пре него што су Срби христијанизовани, и како је слава аргумент народности а не било какве идеологије, захтева и повећану српску одговорност у њеном чувању.<ref name="Сибир" /><ref name="Козара" />▼
У Етнографском музеју у Београду основан је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије. Међу 27 елемената културне баштине, српска слава је и званично забележена као српско културно наслеђе.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Unesko-i-srpska-bastina/Slava-i-Durdjevdan-u-drustvu-tanga-i-flamenka-do-kraja-godine.sr.html Слава и Ђурђевдан у друштву танга и фламенка до краја године („Политика“, 4. мај 2014)]</ref> Државне институције Србије су стога затражиле од Организације уједињених нација и Унеска да се српска слава као народни обичај заштити и канонизује, као светска духовна баштина.<ref>[http://www.dnevnik.rs/kultura/ojkaca-%E2%80%93-krajisko-duhovno-blago Ојкача — крајишко духовно благо | Дневник], Приступљено 14. 4. 2013.</ref> Крајем новембра 2014. године је уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:520877-Srpska-slava-na-listi-Uneska-postaje-deo-kulturnog-nasledja-covecanstva Српска слава на листи Унеска, постаје део културног наслеђа човечанства („Вечерње новости“, 23. новембар 2014)]</ref><ref>[http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/%D0%97%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/1763577/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0+%D0%BD%D0%B0+%D0%A3%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%98+%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8.html Српска слава на Унесковој листи (РТС, 27. новембар 2014)]</ref>▼
Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе.▼
▲== Наслеђе ==
[[Датотека:Slava.JPG|мини|лево|200п|Славски колач са свећом и иконом Славе — [[јован Крститељ|св. Јован Крститељ]].]]
За разлику од већине обичаја који су заједнички за цео народ, свака породица одвојено слави свог свеца. (Наравно, има доста преклапања.) Свеца синови наслеђују од главе породице — обично оца. Ћерке наслеђују славу само ако остану у кући; удате жене обично славе мужевљеву славу.
Линија 43 ⟶ 36:
Ако се домаћинство пресели далеко, уз очеву дозволу, син може да прославља славу у свом дому; обично, међутим, докле год је жив [[патријарх]] породице, његови синови прослављају под његовим кровом.{{чињеница|date=09. 2009.}}Такође ако има више синова, и они желе да оснују своју породицу од славског колача син који жели да слави славу, долази код оца на славу, у отац му од колача у десну руку предаје једну четвртину колача. Идуће године и он слави славу у својој кући. {{чињеница|date=12. 2012.}}
▲== Значај славе ==
▲Поред огромног духовног значења за цели српски народ, слава има и своју ненадокнадиву прагматичну вредност. Захваљујући континуираном преношењу са предака на потомке, она непогрешиво идентификује сродничке односе и везе. Срби су често, из разних разлога и околности, мењали своја презимена али не и своју славу. Тако је слава, пресудно, спречавала и надокнађивала дисконтинуитет у праћењу и одређивању порекла и сродничких веза. Њена свевременост, аутентичност и посебност, као и саборност којом једини, су значјано профилисали српски идентитет. Слава има посебно значење у животу Срба. Она је једна од суштинских карактеристика у српској духовности и чини стожер српске културе.<ref name="Сибир" /><ref name="Козара" />
▲Како је Слава прастари племенски обичај у Срба, настао много пре него што су Срби христијанизовани, и како је слава аргумент народности а не било какве идеологије, захтева и повећану српску одговорност у њеном чувању.<ref name="Сибир" /><ref name="Козара" />
▲У Етнографском музеју у Београду основан је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије. Међу 27 елемената културне баштине, српска слава је и званично забележена као српско културно наслеђе.<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Unesko-i-srpska-bastina/Slava-i-Durdjevdan-u-drustvu-tanga-i-flamenka-do-kraja-godine.sr.html Слава и Ђурђевдан у друштву танга и фламенка до краја године („Политика“, 4. мај 2014)]</ref> Државне институције Србије су стога затражиле од Организације уједињених нација и Унеска да се српска слава као народни обичај заштити и канонизује, као светска духовна баштина.<ref>[http://www.dnevnik.rs/kultura/ojkaca-%E2%80%93-krajisko-duhovno-blago Ојкача — крајишко духовно благо | Дневник], Приступљено 14. 4. 2013.</ref> Крајем новембра 2014. године је уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:520877-Srpska-slava-na-listi-Uneska-postaje-deo-kulturnog-nasledja-covecanstva Српска слава на листи Унеска, постаје део културног наслеђа човечанства („Вечерње новости“, 23. новембар 2014)]</ref><ref>[http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/%D0%97%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/1763577/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0+%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0+%D0%BD%D0%B0+%D0%A3%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%98+%D0%BB%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8.html Српска слава на Унесковој листи (РТС, 27. новембар 2014)]</ref>
▲Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе.
== Обичаји ==
Слава је у вези са бројним обичајима, мање или више присутним у традицији појединих места и породица. Окосницу тих обичаја чине припрема [[Славски колач|славског колача]] и [[кољиво|жита]].
=== Свећење водице ===
У многим местима је обичај да пре славе [[свештеник]] дође у кућу да свети водицу (освешта воду-да би очистио дом и да би Бог из њега , уз помоћ часног крста у свештениковој руци, прогнао свако зло. Том водицом замешује се славски колач, ако се у кући меси, а ако се готов из пекаре узима онда се тај колач овом водом покропи. Гранчицом босиљка умоченом у освећену водицу кропе се и домаћин и укућани), од које ће касније да буде умешен [[славски колач]].
Линија 62 ⟶ 65:
[[Датотека:Slavska sveca i zito.jpg|мини|лево|150п|Славска свећа и жито]]
Пред славу у кући се кува [[кољиво|жито]] (кољиво). Кољиво (или жито) прави се од куване [[пшеница|пшенице]]. Може да се припреми на разне начине, али најчешће садржи [[орах]]е, [[орашчић]]е и/или [[каранфилић]]е и [[мед]]. Пшеница је симбол [[Васкрсење|Васкрсења Христовог]]. Кувано жито или [[кољиво]] је у црквеној употреби још од најстаријих времена. Као црквени симбол оно подсећа на биљне жртве из старог завета. Сматра се да оно представља илустровану везу овоземаљског и загробног живота.▼
▲Кувано жито или [[кољиво]] је у црквеној употреби још од најстаријих времена. Као црквени симбол оно подсећа на биљне жртве из старог завета. Сматра се да оно представља илустровану везу овоземаљског и загробног живота.
Према црквеним изворима, потпуно је погрешно не спремати жито за Аранђеловдан и Илиндан под изговором да су они „живи светитељи“ из следећих разлога:
Линија 94 ⟶ 95:
== Прослављање ==
[[Датотека:Koljivo from wheat.jpg|мини|Кољиво]]
Иако се основни део прослављања славе своди на обичаје везане за [[славски колач]] и [[кољиво]], прослављање славе је прилика да се окупе породица и пријатељи и као таква, осим у посебним околностима жалости, укључује и гозбу. Форма, обим и трајање таквих гозби разликују се од места до места, и мењали се кроз историју како би се прилагодили различитим условима живота на селу и у граду, као и материјалним могућностима, па се тако срећу прославе обима од мање закуске до вишедневне светковине. Израз ''Ивкова слава'', по [[Ивкова слава (приповетка)|приповетци Стевана Сремца]], означава такве вишедневне и богате прославе.
Слава окупља целу породицу и обично се припрема гозба, укључујући [[традиционална јела]]: [[славски колач]] и [[кољиво]]. Кољиво (или жито) прави се од куване [[пшеница|пшенице]]. Може да се припреми на разне начине, али најчешће садржи [[орах]]е, [[орашчић]]е и/или [[каранфилић]]е и [[мед]]. Пшеница је симбол [[Васкрсење|Васкрсења Христовог]]. Слава се прославља уз посну или мрсну трпезу. Све славе које падају у време поста као и оне које падају средом и петком (такође посни дани) се прослављају уз посну трпезу. Постоје само три славе које и ако падну на среду и петак се прослављају уз мрсну трпезу а то су Свети архиђакон Стефан и Свети Василије Велики, које су у периоду између Божића и Богојављења када је разрешен пост у среду и петак. Трећа слава је Свети великомученик Георгије који ако падне у ''"светлу седмицу"'', после Васкрса, може бити изузет од поста у среду и петак. Остале славе се славе уз мрсну трпезу. Постоје случајеви када свечари посну славу славе уз мрсну трпезу или обратно. Ова појава је настала када је некада у прошлости обласни епископ неком селу или породици наложио да славу славе уз посну односно мрсну трпезу или им је наложио (породици или селу) да одређену седмицу обавезно посте, па ако би некоме слава дошла у време тог одређеног поста био би у обавези да је прослави уз посну трпезу. Овакве појаве су случај када би неко село настрадало у време рата (покољ) или неке друге неприлике. Српска православна црква налаже потомцима ових породица или села да задрже обичај коју су наследили од својих предака.▼
=== Славска трпеза ===
▲Најчешће славе су [[Свети Никола]], [[19. децембар]] ([[Свети Никола|Никољдан]]), [[Архангел Михаил|Архангел Михајло]], [[21. новембар]] ([[Аранђеловдан]]), [[Свети Георгије]], [[6. мај]] ([[Ђурђевдан]]), [[Јован Крститељ|Свети Јован Крститељ]], [[20. јануар]] ([[Јовањдан]]), [[Димитрије Солунски|Свети Димитрије Солунски]], [[8. новембар]] ([[Митровдан]]) и [[Свети Сава]], [[27. јануар]] ([[Савиндан]]).
▲
У модерно доба, славска трпеза је често обилна, и може укључивати предјело (у оквиру кога се служе [[пита|пите]], руска салата, сухомеснати производи, [[пихтије]]), [[супа|супу]] или [[чорба|чорбу]], [[сарма|сарму]], печење и славске ''ситне'' колаче (на пример [[ванилице]], [[обланде]], [[сува пита|суву питу]], [[розен торта|розен торту]], [[Бајадера (колач)|бајадеру]]). Садржај славске трпезе се кроз време мењао, па тако из старих кувара<ref name=“пата”>{{Cite book|title=Мој кувар|last=Марковић|first=Спасенија - Пата|publisher=Политика|year=1939|isbn=|location=Београд}}</ref> можемо сазнати да је у периоду између два светска рата било уобичајено да славски ручак буде намењен породици, а да се пријатељи и гости служе колачима и пићем, уз неизоставно [[кољиво|жито]].
▲Разне српске заједнице (села, градови, организације, политичке странке, институције, компаније итд.) такође прослављају свог свеца заштитника: на пример, [[Београд]] прославља [[Спасовдан|Вазнесење Господње]] као своју славу. У појединим местима, сеоска слава се прославља на отвореном, најчешће на неком битном месту за насеље (поред цркве, капелице, гробља, зборишта) и назива се '''[[масла]]''', '''литије''' или '''[[Заветине (празник)|заветине]]'''.
=== Почетак слављења и слава у посебним околностима ===
Одговор је једноставан и логичан: онда када се осамостали. Када се ожењени син одвоји од родитеља и по грађанским мерилима оснује посебно домаћинство, нема разлога да се и у црквеном смислу не сматра посебном ћелијом великог организма Цркве. Зашто да лишава себе и своју породицу благодатних дарова које доноси Слава? Отуд је '''погрешно''' уверење, које постоји у неким нашим крајевима, да син ако је и одвојен од родитеља не треба да слави, јер има жива оца или старијег брата! Још се понегде догађа да породица не слави ако је те године у жалости, што је такође '''погрешно,''' а указује на несхватање суштине празновања Славе!
Линија 117 ⟶ 119:
* [[Српска православна црква]]
* [[Светац]]
* [[Ивкова слава (приповетка)]]
== Референце ==
| |||