Музеум редкости при војној болници у Београду — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 43:
{{цитат|Држећи се обште примјећеног основа, да се на озбиљно напредовање неможе онде помислити, гди се негледи, да се свака струка људскога знања од вештака обдјела и, колико је могућно, у савршенство доведе, а из призренија тога, што су неке гране знања таковога рода, ди нигда није прерано, да се о њима радити почне; предузели су патологическе, т. ј. у струку медицине спадајуће, предмете скупљати, 222 имајући при овом предпријатију то пред очима, што се у истом смотренију може данас таково што појавити, које се другиј пут догодити неће; и што би и ово, кад би се небреженију и немарности из вида изпустило, једанпут за свагда изгубљено било...Будући у Београдском војеном шпитаљу доста мјеста има, и ништа на путу нестои да се за установленије народног Музеума таково и распространи, зато би могли ревнитељи предмете из јестествене такођер историје као што су редко налазеће се животиње или пак частице од редки, или већ никако више несуштествујући животиња истима допеподписанима припослати, тврдо увјерени, да ће се све ово, не само са усрдном благодарносћу примати, него и као народна светиња хранити и сачувати. У Београду.|}}
Овај позив је био упућен лекарима, чиновницима и „ревнитељима“ (присталицама ове идеје) који су у том периоду живели и радили у унутрашњости Кнежевине Србије, како би обратили пажњу на „медицинске необичности” које срећу у пракси и почели да их прикупљају за обогађивање збирке Музеума.
Пишући о оснивању Музеја, Јован Жујовић наводи следећи податак:
{{цитат|„Књаз Милош Обреновић Први јесте и први оснивач јестаственичке збирке у Србији. У његовом конаку у Крагујевцу виђале су се кости од препотопних животиња и други знаменити природни предмети, докле није наредио да се те ствари у војену болницу пренесу, тамо чувају и даље прикупљају. Наредба је Књажева испуњена и збирка је се, благодарећи заузимљивости старих војних лекара, прилично попунила.“<ref>Јован Жујовић, „Великошколски кабинет за минералогију, геологију и палеонтологију. Извештај за год. 1880 – 1888.“, Геолошки анали Балканског полуострва Књига II (1890): 84. </ref>|}}
Међутим око ове Кнежеве донације Музеуму има доста недореченог, јер Жујовић не наводи имена „старих војних лекара“, док Линденмајер ни у једном од својих текстова о Музеуму не спомиње збирку Кнеза Милоша, већ наводи да је музејска збирка, у почетку, била његово и Биргово приватно власништво.<ref> Lindenmayr, Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen, 333.</ref> Из неколико разлога изгледа мало вероватно да је кнез Милош могао да донесе одлуку о смештању своје збирке у Војну болницу у Београду. Након Милошевог пада са власти и одласка из Србије јуна 1839. године, у његовом конаку у Крагујевцу, у просторији званој „музеум“, остала је минералошка збирка, која је била поклон барона Сигмунда фон Хердера ''(Sigismund/Sigmund August Wolfgang von Herder, 1776—1838)''. Могуће је да је поред те збирке, у „музеуму“ било и других природних предмета али се поставља питање који би могао да буде Кнежев мотив за њихово издвајање и слање у Београд.
== Намена и задаци Музеума ==
Оснивање Музеума и сабирања предмета у оквиру његових поставки, поред обуке будућих школованих Срба, имало је и циљ установљење, у будућности, „народног Музеума“, који би најпре требало да буде музеј отворен за јавност, а не само музеј доступан лекарима. Због просторних могућности у Војној болници, услова за прерастање збирке у прави музеј је било, па је речено да је пожељно да се сабирањем обухвате и предмети из области природне историје. Очигледно је намера оснивача била да се оформи један природњачки музеј који би омогућавао чување и представљање националне природне баштине. Његов смештај у болници, као и руковођење од стране лекара, нису били неуобичајени, јер су лекари учећи на првој години студија и предмет природна историја, били и најсвестраније образовани „природњаци“ тог времена, а поред наведених предмета, медицинари су током једног семестра учили и ветеринарску медицину.<ref>Архив САНУ, ДСС, 1848/15</ref>
Такође оснивање Музеума се показало неопходно не само ради сабирања и чувања, већ и ради трајног очувања прикупљеног материјал јер је Музеум, како су говорили његови оснивачи „и за садашњост, а навластито и за потомство од велике користи бити“.
Могуће је да је на већ постојећу свест о потреби очувања природне баштине утицај имао и Указ о забрани рушења старих градова и њихових развалина – први акт о заштити споменика културе у Србији, који је ступио на снагу четири месеца раније, па можемо сматрати да је један од његових задатака био и очување покретних културних добара Србије.
== Престанак рада Музеума ==
Похрањене у болници током једне деценије, музејске збирке ипак су ретко биле предмет проучавања тадашњих малобројних лекара. Имајући ово у виду оснивачи Музеја су након десетак година уступили:
* Зоолошку и минералошку збирка Лицеју 1855. године за потребе наставе јестаственице
| |||