Манастир Озрен — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 13:
| longd = 18 | longm = 19 | longs = 51.6 | longEW = E
}}
'''Манастир Озрен''' се налази у насељу [[Калуђерица (Петрово)|Калуђерица]]<ref>[http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=19672 РТРС: Почело озренско драговање, 17. 4. 2010.], Приступљено 14. 2. 2013.</ref>, у шуми на 7 километара јужно од села [[Петрово|Петрова]], [[Република Српска]], [[Босна и Херцеговина|БиХ]], у планинском окружењу (под Озрен планином) кроз које протиче ријека [[Спреча]]. Манастир је посвећен [[Свети Никола|Светом оцу Николају]], а само име је добио по [[Озрен (Босна и Херцеговина)|истоименој планини]] на којој се налази. Од [[март]]а [[2003]]. године манастир је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине.
== Историја ==
Датирање манастира Озрен, као и осталих манастира у сјевероисточној [[Босна|Босни]], крије се негдје у сјенкама далеке прошлости. Први писани помен Озрена је натпис уклесан изнад врата, гдје се спомиње [[1587]]. година, када је отац Јаков патосао храм. У народу овог краја влада вјеровање да је манастир Озрен, као и остали манастири задужбина славне лозе [[Немањићи|Немањића]]. Да народно предање има основа поткрепљено је и народном поезијом гдје се набрајају задужбине великог жупана [[Стефан Немања|Стефана Немање]] а по ријечима [[Свети Сава|Светог Саве]]:
{{Цитат3|
Ред 55:
Те одредбе су непосредно утицале на православну црквену архитектуру, па се и натпис уклесан изнад врата манастира Озрен сматра за потврду да је отац Јаков поставио патос на обновљеној, оштећеној или уништеној манастирској цркви.
О томе да је на планини Озрен већ [[1557]]. године постојао манастир, свједочи податак да се
Сљедеће године тај исти монах је писао у Озрену [[минеј]], а три године касније ([[1592]].) један „Метафраст“, у вријеме игумана Јоакима, гдје се потписивао као јерођакон.
Постоји вјеровање да је монах Тимотеј био глув, и да се Божијом милошћу излијечио од глувоће. То напомиње у свом запису из [[1592]]. године, гдје каже да је: „''... дванаест година био глув и да му је у ушима лупало као да чује громове и страшна ратна оружја.''“
Будући да је постао јерођакон, а касније јеромонах, ово се потврђује, јер да је остао глув не би био способан за вршење светих богослужења.
Ред 70:
Бурна историјска дешавања овог краја нису заобишла ни манастир Озрен. Наиме, током XVII вијека, у овом манастиру било је бројно монаштво, а само манастирско имање било је огромно, са доста стоке и винограда. [[Велики турски рат|Аустријско-турски рат]] [[1690]]. године приморао је озренске монахе да напусте манастир. Двадесет монаха који су остали, злочестиви Турци су посјекли пред самом светом црквом.
Током XVIII вијека манастир је запустио и о њему се бринуло вриједно и побожно становништво околних насеља. Страдање православног свештенства као и самих вјерних који су бринули о манастиру настављено је и током XVIII вијека. У 18. веку испред манастирске цркве Турци су "поклали 18 калуђера".<ref>"Застава", Нови Сад 1883. године</ref> Тако су нпр. оца Игњата из [[Мичијевић]]а одвели у [[Травник]], распели га, гдје је овај страдалник шестога дана предао своју мученичку душу своме Творцу коме је вјерно служио.
Обнова манастира започета је [[1775]]. године и везује се за [[Требиње|требињске]] калуђере Јоаникија и Јосифа. Након [[Први српски устанак|Првог српског устанка]] Озрен је поново напуштен, а турска освета пала је и на тадашње свештенство.
Ред 82:
Званична обнова почиње [[1842]]. године, када је добијена дозвола од турских власти. Обнову је предводио прота Марко Маријановић, док су [[1849]]. године отац Игњат и отац Мијат саградили предивну манастирску чесму — Калуђерицу. У то вријеме се око чесме налазило 80 дрвених колиба за смештај вјерника о великим црквеним светковинама.
Народно просвјећивање је у турском царству (а и у осталим средњовековним хришћанским државама) спадало у домен цркве па су многе црквене општине имале своје школе гдје су дјецу учили свештеници или посебно плаћени учитељи тзв. „даскали“. Школа је постојала и у манастиру Озрен, али због историјских страдања архивски материјал није сачуван. Писци с краја XIX вијека описују како је овдје околно свештенство с народом [[1856]]. године, обнављало древне манастирске ћелије из [[1775]]. године, гдје набрајају да је у доњем дијелу била школска дворана и учитељев стан. Ту су чинодејствовали свештеници из околних места Бољанића, Сочковца, Раковца и Ступара.
Учитељ из тог периода је Данило Благојевић. На запису који је оставио [[1858]]. године на манастирском триоду учитељ Данило шаљиво каже:
Ред 89:
Касније је отишао за учитеља у [[Осјечани|Осјечане]], а од [[1870]]. године у записима се среће као јеромонах, иако се тачно не зна гдје се и када замонашио. У близини манастира налази се вода „Даниловац“ која је према предању име добила по учитељу Данилу.
[[Датотека:Manastir 04.jpg|мини|Унутрашњост манастира]]
Манастир је [[1878]]. године добио нову физиономију када му је дограђен звоник, а од [[1885]]. године у манастиру се поново скупило монашко братство које је одмах оформило школу. Звоно на торњу је купила 1879. године "висока земаљска влада" (у Сарајеву).<ref>"Застава", Нови Сад 1883. године</ref>
Никола Димшић, [[Нови Сад|новосадски]] сликар, [[1895]]. године израдио је нови иконостас за свети храм у Озрену. Тај иконопис се сад налази у цркви села [[Бољанић]]. У [[Други светски рат|Другом свјетском рату]] црква је оштећена бомбардовањем, манастирска ризница опљачкана, а архива спаљена. Игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића усташе су [[1941]]. године одвеле у логор. Јеромонах Серафим се вратио у свој Озрен те тешке [[1945]]. године. Одмах је и започео, по четврти пут, окупљати манастирско братство.
Ред 150:
* [[Манастири у Републици Српској|Манастири Републике Српске]]
* [[Списак манастира Српске православне цркве]]
== Референце ==
{{reflist}}
== Извори ==
| |||