Обавеза — разлика између измена

'''Облигација''' је правни однос између две стране на основу кога је једна страна ([[поверилац]]) овлашћена да захтева од друге стране ([[дужник]]) одређено давање, чињење или уздржавање (''dare, facere, non facere'') од нечега што би иначе имала права да чини, а друга страна је дужна да то испуни.

 

Прве дефиниције облигације налазимо још у текстовима [[римско право|римских правника]] ([[Јулије Паул|Паулус]], [[Јустинијан]]) и иако се данашње и древне дефиниције не поклапају, њихов заједнички именитељ је схватање које у облигацији увек види правну везу (iuris vinculum) између два лица од којих једно има право а друго обавезу да нешто да, учини или не учини односно трпи нешто.

 

 

По монистичком схватању дужникова одговорност је санкција за неизвршење обавезе, односно правна последица повреде права, а по дуалистичком елемент појма облигације.

 

Први однос је обавеза дужника да изврши дуговану радњу и дужност повериоца да ту радњу благовремено прими.Овај је правни однос, праћен је другим односом, који се огледа у дужниковој одговорности. Први однос се огледа у извршењу дуговане радње онако како она гласи. Други однос се огледа у обавези дужника да сноси одговорност у случају неизвршења дуговане радње (тзв. секундарна одговорност). Тако дуалистичка теорија у појму облигације препознаје два елемента – дуг и одговорност.

 

'''Монистичко схватање''' – Присталице ове теорије сматрају да одговорност дужника у случају неизвршења обавезе није елемент појма облигације, већ правна последица повреде права. То није никакав други однос у облигацији већ имовинскоправна санкција за неизвршење или неуредно извршење обавезе. [[Накнада штете]] или други начин испољавања одговорности дужника не представља извршење дуговане радње, већ [[санкција|санкцију]] за неизвршење обавезе. Странке закључују уговор да би га извршиле а не да би стекле право на накнаду штете због неизвршења уговора.

Постоји и схватање које не пориче постојање субјективних права али у појму облигације даје примат њеном [[предмет облигације|предмету]]. Облигација је пре свега једна вредност, предмет је битан и без њега нема облигације. Могуће је да облигација постоји и без одређеног дужника (нпр. без одређења другог субјекта у случају [[Једнострана изјава воље|једностране изјаве воље]]). Други аутори иду и даље сматрајући да је облигација пре однос између имовина него између одређених лица, али то становиште није прихваћено јер облигација подразумева и однос између лица.

 

 

1- Облигација је (имовинско)правни однос

Треба правити разлику између дејства и права супротстављања. Облигационо право дејствује само између одређених лица. Ту дакле постоји поменута затвореност. С друге стране и супротстављање тог права може се учинити само према дужнику јер је уперено на његово понашање и у том смислу не постоји могућност супротстављања тог права неки другим лицима ван односа. Не постоји дакле [[право следовања]] које омогућује да облигационо право следи свој предмет ма где он био.

 

 

'''Изузеци''' од релативног дејства облигационог односа:

==Литература==

 

 

[[Категорија:Облигационо право]]