Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској — разлика између измена

{{malo_inlajn_referenci}}

{{проширити}}

[[Датотека:Glina church massacre.jpg|мини|десно|300п|Православни Срби, окупљени у [[Масакр у глинској цркви|глинској цркви]] у лето 1941. године од стране усташа, под изговором прекрштавања, уместо чега је извршен масакр]]

[[Датотека:Prisilno pokrštavanje Srba u Slavoniji.jpg|мини|десно|300п|Принудно прекрштавање Срба 1943. године у [[Миклеуш]]у, [[Славонија]]]]

 

Један део свештенства је још првих дана окупације, предосећајући да му прети опасност, побегао у Србију. Мањи број је побијен, тако да је практично свештенство било нестало из [[Срем]]а. У исто време са прогоном свештенства донесено је више законских одредаба и других правних аката којима је све институције српске православне Епархије и [[Карловачка митрополија|Митрополије]] у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]] и правно и стварно одузела и покретну имовину опљачкала, а непокретну предала [[Хрвати|хрватским]] и немачким војним организацијама. Тако је [[25. август]]а ''"Равнатељство за понову"'' издало одлуку којом проглашава да је имовина српске православне Епархије и Митрополије у Сремским Карловцима постала својина [[Независна Држава Хрватска|НДХ]]. Деветнаестог септембра 1941. [[Анте Павелић|Павелић]] је издао законску одредбу о преузимању свих поменутих институција у власништво НДХ. У овој законској одредби се прецизира да је целокупна имовина Карловачке гимназијске закладе, Српског народно-црквеног клерикалног школског фонда и других установа и завода имовина НДХ и да се ставља на располагање усташкој младежи, усташким бојнама итд. Познати добротворни интернат гимназије у Карловцима звани ''„Стефанеум"'', у којем су сиромашни ђаци добијали бесплатну храну, усташе су претвориле у касарну 16. усташке бојне.

 

У току септембра 1941. у Срему је боравила комисија Државног музеја из Загреба, која је обишла све [[Фрушкогорски манастири|фрушкогорске манастире]], пописала, издвојила и однела из њих све уметничке и историјске вредности. Ту на првом месту спадају разни скупоцени и ретки предмети који имају [[уметност|уметничку]] и историјску вредност, а таквих је у манастирима било много, затим велике и богате манастирске библиотеке итд.

=== Насилно прекрштавање Срба ===

Пошто су извршили деколонизацију бивших колониста, развластили добровољце, уништили и стварно и правно организацију српске православне цркве, а управу над манастирским економијама узели у своје руке, укинули многа српска национална обележја, забранили [[ћирилица|ћирилицу]], употребу српског имена и српских амблема и других ознака, протерали или побили православно свештенство и многе личности које су се раније истакле у јавном животу оцењено је да је дошао повољан моменат да се изврши још један шири талас [[злочин]]а над српским народом и да га натерају да пређе у католичку веру. Како се из докумената види, то је отпочело, углавном, у касну јесен новембра-децембра 1941. и трајало до фебруара [[1942]]. године.

 

Најпре су позвани још неотпуштени чиновници Срби да се покатоличе. Речено им је да у државној служби могу остати само они који се прекрсте. Неки од њих у немоћи и очајању попустили су да би очували голи живот. С тим у вези Предстојништво котарске области [[Земун]] донело је одлуку којом се наређује свим потчињеним органима власти да позову све службенике грчко-источне вере да у року од месец дана доставе потврду црквених власти да су примљени у католичку, односно гркокатоличку, муслиманску или евангелистичку веру и да су уписани у матичне књиге тих вера. Ко није хтео да то учини, отпуштен је из службе.

 

 

 

Добивши оваква упутства и овлашћења, НДХ власти на терену отпочеле су са спровођењем у живот овог насиља. «Градско поглаварство» у [[Вуковар]]у најпре је издало наредбу о ревизији обртника. У наредби је речено да сви обртници имају да поднесу своје обртнице «Градском поглаварству». Када су их они предали, речено им је да их могу добити натраг само када донесу потврду од црквених власти да су прешли на католичку веру. У српским селима западног [[Срем]]а ишло се дотле да се од бербера Срба одузимао алат са обећањем да ће им бити враћен када пређу у католичку веру; сељацима је забрањено да излазе у поље на рад, да носе пшеницу у млин, обустављено им је давање шећера, соли, шибица, петролеума итд. У појединим селима Србима је забрањивано да празнују своје црквене празнике ако они падају у дане када нису и католички празници. У неким селима начелници и бележници општина ишли су кроз поља и хапсили и тукли сељаке Србе, који су се затекли на раду у пољу.

 

Такав терор са циљем насилног прекрштавања примењиван је и у Сремским Карловцима. У неким селима добошар је позивао домаћине да дођу у општину, цркву, кафану или школу ради прекрштавања уз претњу да ће они који се не одазову бити кажњени, а у другим су усташе ишле од куће до куће и терале људе у општину на састанак. Позиве и формуларе који су уз њих били предвиђени за оне који су изјавили да ће прећи на католичку веру уручивали су обично општински бележници, негде општински начелници или полицајци, а негде учитељи. У исто време и католичка црква, односно њена надлежна организациона јединица, [[ђаковачка бискупија]], послала је на терен свештенике да као мисионари помогну органима окупаторске НДХ власти у вршењу притиска над српским народом да пређе у католичку веру. И високи државни функционери ангажовали су се у овом злочину. [[Живан Кувеждић]], министар пољопривреде у влади НДХ, одржао је јануара 1942. говор на конференцији у селу Баноштру у којем је, поред осталог, рекао: „Црни Вас дани чекају ако се не покрстите.

 

=== Отпор народа прекрштавању и репресалије ===

 

У [[Черевић]]у је вршен драматичан притисак над Србима. Усташки таборник Марко Цорић, у зиму 1941. и почетком 1942. године, уз помоћ усташа и домаћих Немаца ухапсио је око стотину Срба, затворио их у зграду жандармеријске станице и стан православног свештеника и захтевао од њих да пређу у католичку веру. Када нико није хтео да то учини, он их је тукао од чега су два лица умрла, а остале је пустио кући. Крајем децембра 1941. у малом селу [[Ђипши]] позвани су у општину сви сељаци који су имали 10 јутара земље, где им је један усташа одржао говор позивајући их да се покрсте. Пошто су они то одбили, говорник им је запретио да ће их иселити у логор или побити. Међутим, ипак се нико није покрстио. Л. Јовановић, у грађи за хронику Вишњићева, пише да су усташе силом дотерале у школу и општину 105 људи са намером да их натерају да се покрсте.

 

Велика борба против прекрштавања вођена је и у [[Ривица|Ривици]]. И ту је, слично као у [[Вишњићево|Вишњићеву]], бивши сеоски учитељ Славко Бакулић био главни организатор овог злочина. Пошто и поред свих претњи о одузиманиу земље и протеривању у Србију или логор нико није хтео да се покрсти, Бакулић је измислио посебан облик притиска. Сви они који нису хтели да се покрсте, као и њихови синови, морали су ноћу по великој зими да по неколико часова без смене стражаре око села. Неки су, да би заштитили своје синове, изјавили да ће се покрстити.