Божићна побуна — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: Црногорци → Црна Гора, Лондонски уговор → Лондонски споразум (1915) |
|||
Ред 28:
Прве назнаке у Краљевини Италији од њеног [[Уједињење Италије|националног уједињења]] о [[Велика Италија|експанзионистичким покретима]], који ће се додуше прво манифестовати закашњелим колонијализмом и неуспјешном жељом за поморском доминацијом, у [[Европа|Европи]], а наиме значајно прије од врхунца у виду [[Фашизам|фашистичког покрета]] који је замишљао обнову [[Римско царство|Римског царства]], су на [[Балканско полуострво]]. Ботаничар по имену [[Антонио Балдачи]], италијански политички и национални идеолог, [[15. јун]]а [[1902]]. године подноси програм за ширење италијанског утицаја на исток. Он се залагао за мирно истраживање, формирање посебних балканолошких екипа које би се бавиле истраживањем с оне стране мора на пољу [[Етнографија|етнографије]] и [[антропологије]], као и тамошњим проблемима преисторијског, историјског и археолошког карактера. Тиме би било доказано национално право [[Italijani|Италијана]] на [[Јадранско море|Јадран]], а у својим историјским државно-правним заснивањима, делимично посматрајући и насљеђе у виду [[Млетачка република|Млетачке републике]].
Антонио Балдачи је у својој публикацији изнио студије да су [[Црна Гора|Црногорци]] и [[Албанци|албанске]] [[Геге]] својим највећим дијелом директни потомци [[Илири|Илира]], заузимајући став да би требало радити на просветљавању тих народа на том пољу и припремати, без већег директног освајачког похода, стварање једне балканске федерације „''на илирској основи''“ као највеће регионалне силе Балкану, која би била остварена на рушевинама [[Османско царство|османлијске]] и [[хабзбуршка монархија|хабсбуршке империје]], започињући независношћу [[Албанија|албанске државе]] и стварањем уније између ње и Црне Горе. Такав нови политички фактор би се развијао под италијанским утицајним оквиром и, према тврњама Антонија Балдачија, тамошњи народи би били врло привржени Риму. Требало би нагласити да овај план не представља идеологију италијанског национализма, па нити политику званичне Италије, већ подложни оквир за политику према [[Југословени]]ма коју је италијанска држава оформила тек у Првом свјетском рату, односно примијенила с његовим крајем и непосредно послије њега.
=== Развитак ситуације ===
[[26. април]]а [[1915]]. године је у [[Лондон]]у склопљен [[Лондонски споразум (1915)|Лондонски уговор]] између представника [[Тројна антанта|Антанте]] и Италије, који је довео до извлачења Италије из неутралности и ступања у рат на страни Савезника. Као награда, дијељене су непријатељске територије, и Италији су обећане [[Истра]], дио [[Далмација|Далмације]], као и сама [[Албанија]]. Потребно је нагласити да су краљевине [[Србија]] и Црна Гора одбиле да буду учеснице споразума, у име својих [[Јужни Словени|јужнословенских]] сународника који су живјели у [[Аустроугарска|Аустроугарској]]. Краљевина Италија је имала због овог билатералног међудржавног споразума итекакав правни оквир за жаљење и незадовољство које је испољавала у вријеме распарчавања Двојне монархије, као и оправдање за иредентистичку политику и непријатељство према идеји југословенског уједињења, која је имала одређене симпатије код великих страних сила.
Краљевина Црна Гора, која је ратовала на страни Србије односно Антанте, окупирана је и уништена од стране [[Централне силе|Централних сила]] током ране 1916. године. Краљ [[Никола I Петровић]] је избјегао кришом на брзину са својом родбином и најближим присталицама из земље, што је оставило земљу без државно-правне позадине и довело до великог пада рејтинга црногорског двора и у домаћим и страним очима и започело процесе покрета за уједињење Црне Горе са Србијом, а [[Војска Црне Горе|црногорска војска]] побијеђена, што је земљи на тлу запечатило судбину. Побједнички Савезници су третирали Црну Гору у преговорима са побијеђенима као дио Аустроугарске, [[3. новембар|3. новембра]] [[1918]]. године Аустроугарска монархија је потписала безусловну капитулацију, а по примирју потписаним потом, за Црну Гору и [[Бока Которска|Боку Которску]] је организована заједничка Савезничка мисија под командом Франше Д'Епереа са сједиштем у [[Котор]]у, састављена из неколико хиљада француских, америчких, српских, британских, па и италијанских наоружаних снага. Ријечи Николе и његове Владе у изгнанству поводом развоја ових догађаја нико није слушао, не сматрајући их релевантним фактором. Италијанска војска запосјела је углавном област црногорског Поморја, гдје је појединачно била и најјача. Ту се указала прилика да Италија дјелује на овом правцу. Политика коју је Италија спроводила у овим областима није у својој потпуности представљала очекивање икакве шире успјешности у самој Црној Гори, већ првенствено као адут на преговарачким столовима када су у питању италијанско-југословенски јадрански територијални спорови.
| |||