Иван Антуновић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: убачена слика са Википодатака
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 24:
Рођен је у Кунбаји близу [[Суботица|Суботице]] у угледној породици чији су чланови заузимали високе положаје у [[Бачка|Бач-бодрошкој]] жупанији у [[Краљевина Мађарска (1920—1946)|Угарској]]. Средњу школу учио је у [[Калоча|Калочи]] (мађ. ''Kalocsa''), Суботици, [[Печуј]]у и [[Сегедин]]у, а богословију у Калочи, [[1842]]. Потпомагао га је рођак Алберт Антуновић, који је постао поджупан Бач-бодрошке жупаније.
 
Иван Антуновић постао је католички свештеник у [[Бађки Аљмаш|Бачком Аљмашу]] (мађ. [[Бачалмаш|Bácsalmás]]) и тада је започео свој рад. Године [[1870|1870.]]. у Калочи је покренуо и пет година уређивао „Буњевачке и шокачке новине“ и њихов прилог „Буњевачку и шокачку вилу“.
 
Антуновић је писао и „Поучне искрице“, „Славјан“ (Калоча, 1875), „Одметник“ (Загреб, 1875), „Бог с човиеком на земљи“ (Вац, 1879). Напутак (полемичан спис против назаренства)
Писао је и новеле од којих су од посебне важности „Свиленка“ (1874) и „Несретна Марија“ (1876).
 
У [[Беч]]у је [[1882|1882.]]. је штампана Антуновићева "[[Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном вјерском, умном, грађанском и господарском]]". Писао је буњевачким говором и зато су га [[Мађари]] сумњичили да буни народ. У буђењу народне свести код Буњеваца учинио је врло много. О свом трошку изучио је око 200 сиромашних ђака Буњеваца забележили су о њему Марин Мандић из [[Будимпешта|Будимпеште]] и Мијо Мандић млађи из Суботице. Међу њима је био и [[Мијо Мандић]] (1857-1945) велики буњевачки родољуб и главни уредник и издавач [[Списак буњевачко-шокачких новина и листова|буњевачких новина]] [["Невен“]]. Од Антуновићевих расправа неке су остале нештампане.
 
Под утицајем [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]] Антуновић се опредељује за фонетски правопис и за ијекавицу.
 
Иван Антуновић је умро 13. јануара [[1888|1888.]]. године у Калочи.
 
== Литература ==